Борис Ковач: Између класичарског, џез и фолклорног идиома

Трибине младих, КЦНС, који баштини традицију ове институције, позвао је Бориса Ковача да тим поводом приреди концерт, као значајну уметничку фигуру која обједињује најпозитивније особине остварених и успешних аутора потеклих из ове средине, као што су аутохтоност и склад локалне инспирације и глобалних тенденција и домета.

* У последње време сте више окренути музици интимнијих сфера?

- Човек би могао да рефлектује мене које му се дешавају на стваралачком путу и да пронађе неке разлоге за то. Вероватно су у мом случају, јер реч је о свођењу на оно најбитније, стигле оне године када човек више ствари своди, него што их отвара. Али, самим тим свођењем се и отварају неке нове перспективе. Чини ми се и да сам достигао извођачку зрелост и да бих могао да наступим чак и сам. Пре свега сам композитор, тј. аутор музике и извођач готово искључиво своје музике, а изводим је зато што мислим да имам шта да кажем и извођачки и зато што је за моје музичке идеје веома драгоцено да их изводи неко ко им је близак.   Ово свођење на квартет, сем што је самеравање са условима кризе, јесте свођење на такву димензију у којој могу да се испољим и као композитор, а с друге стране ту се отвара пуно простора за извођачку креацију. То ми се указало као оптимално решење, обзиром да са пијанисткињом Слободанком Бобом Стевић, контрабасистом Синишом Мазалицом и Лавом Ковачем на удараљкама радим већ десетак година на разним поставама. Логично је да смо као језгро тих постава наставили путем којим смо тада кренули: у истраживање камерног израза у којем сам најчистије до сада успео да кристализујем музички језик који у синкретизму између класичарског, yез и фолклорног музичког идиома налази своју осу пресека. То је нешто чему сам одувек и тежио, некаквој универзалној музици. Не зато да бих се учинио ексклузивнијим него што јесам, него зато што мислим да је музика једна, и да је цела прича о жанровима у ствари тржишна манипулација. Дакако, свестан сам да, без обзира на своје прилично велике резултате на светској сцени, одувек јесам био жртва диктата тих жанровских стереотипа у које се никада нисам уклапао.

* Ове године је једна енглеска издавачка кућа објавила ваш ЦД са оркестром „Ла кампанела“, и то је још једна константна музичка линија у вашој каријери?

- Сад је крај тога. Тај албум је резултат нашег петнаестогодишњег деловања. Све је кренуло као нека дигресија у мом раду, али је узела маха и превазишла сва моја очекивања у смислу рецепције, промоције и међународног успеха. Просто, и кад ми се то више није баш радило, од мене се то очекивало и настављао сам. Такође, формирао се сјајан оркестар и било ми је жао да то напустим у тренутку кад смо имали један тако добар тим, па смо овај албум урадили на конто те минуле енергије и воље. Снимили смо сјајан албум, који је чак објавила врло јака кућа за „волрд“ музику, али сем одличних критика није имао других последица, а ја сам некако миран што је то тако, јер више немам снаге да пратим та два тока. Тако сам се последњих година сасвим пребацио на камерну музику, којом сам се одувек и бавио. А имао сам и прилику да сарађујем са два изузетна уметника, јерменским хармоникашем Давидом Јенгибарианом и нашим композитором и пијанистом, који живи у Француској, Стеваном Ковачем Тикмајером, са којима сам снимио по један ЦД, који су објављени у Мађарској и Енглеској. Тако сам, упркос или баш захваљујући кризи, био веома продуктиван, продуктивнији него када сам имао далеко више професионалних ангажмана. То је парадокс уметничке егзистенције.

* Шта као уметник очекујете од ове нове године?

- Човек се нада да ће се ствари мрднути али, што се тиче стања у култури, ја се више не надам скором бољитку, јер просто не знам из чега би то могло да настане, пошто тај неолиберални концепт очито сада долази до своје кулминације. Вероватно у једном тренутку он мора пући као балон, надам се да неће бити превисока цена тог пуцања, али сада не видим како би се из тога могао направити некакав обрт који би култури помогао да стане на чвршће ноге. Мислим да у овом тренутку уметник једино може да се труди да пронађе начин за континуирано деловање и да бележи свој рад. За мене су последњих година најзначајнији баш снимци и да се, као ЦД-и, објаве.

Наташа Пејчић

Доба дана

- Имам ту срећу да последњих 18 година живим близу природе и моје су инспирације све више из природе, последњи пројекат ми се зове „Доба дана“… Све више налазим у природи оно што ми култура и урбани живот не нуде. Мислим да човек једино што може у оваквим временима, јесте да се окрене самом себи, што му нико не може одузети, и природи. Имамо још увек око нас недирнуту природу у којој можемо да уживамо, као и у породичном и пријатељском окружењу. Све остало је заиста више заслужило да се избегава, јер мислим да суочавање са суровом историјском реалношћу, која је почела да нас саплиће већ тамо од краја осамдесетих и није престајала 25 година, јесте нешто што човек не сме себи више да дозвољава, јер смо ми ипак потрошна бића.