Вања Бокун Поповић о одуговлачењу: Село гори, а баба се чешља

Шта представља одуговлачење?

У народу се одомаћила изрека „село гори, баба се чешља,“ да дочара склоност према одлагању битних задатака за касније. Шаљиво, одуговлачење (прокрастинацију) увек везујемо за студенте, па кажемо да када се студент спрема за испит кућа блиста, јер сви небитни послови морају да се обаве пре него што се „отвори књига“. Но, сви одуговлачимо у мањој или већој мери. За почетак, велики број нас, ујутру када звони будилник, притисне дугме да помери аларм за још десет минута и настави да куња.

Када ове ситнице прерасту у проблем?

Онда, када наша склоност за померањем обавеза у будућност почне да прави штету и ремети квалитет живота, онда се сматра да постаје проблем. Колико је овај феномен забрињавајући сведочи растући број научних студија које изучавају бројне поделементе одуговлачења. Једна од њих је открила да просечног америчког послодавца одуговлачење код запослених кошта десет хиљада долара годишње по човеку. Овде говоримо о једном од водећих друштава по продуктивности, па није на одмет да се запитамо шта се дешава код нас.

Заиста, зашто одуговлачимо?

Одувлачење је уско повезано са стресом, депресијом, анскиозношћу и умором. Када особа одлаже обавезе на свим фронтовима, нагомилају се неплаћени рачуни, новчане казне, односи са другима постану фрустрирајући, продуктивност закаже. Као резултат тога јављају се негативне емоције и бројна друга психо-физичка стања која ометају квалитетан живот. Здрав разум лако заповеди „Пробуди се! Преузми одговорност!” Но, да је то тако једноставно, ми не бисмо имали овај разговор.

Многи су прави мастори у смишљану изговора што одуговлаче… Који су то психолошки процеси који нас ометају и доводе до одуговлачења?

Површно гледано, два основна мотиватора за одуговлачење су погрешан однос према времену и потреба за тренутним задовољењем. Особе које хронично одуговлаче најчешће прецењују сопствене могућности и верују да ће задатак обавити у много краћем року него што је то потребно. У складу са тим, радије ће се одлучити да се награде у садашњем тренутку мање важним активностима (гледање филмова, дружење, боравак на интернету, итд.), него да осете благодети оствареног циља и добију заслужену награду касније. Најчешћи изговор је да су им потребни посебни услови, те да не могу сада тиме да се баве из оправданих разлога…

Да ли само одуговлачимо са обавезама које нам нису баш пријатне?

Ако се осврнемо на сопствене навике уочићемо да обично одлажемо обавезе које нам се чине непријатним – важни разговори, плаћање рачуна, административни задаци, итд. Но, канадски професор Пирс Стил је у својим студијама пронашао да је то само почетни психолошки фактор. На склоност ка хроничном одлагању такође утичу и ниво самопоуздања (колико мислимо да можемо успешно да испунимо обавезу), импулсивност (колико себи допуштамо да се препустимо „ометачима”) и ниво савесности.

Који су механизми одуговлачења?

Механизам је врло једноставан. Постоји обавеза која чека извршење, али која нам изазива велики ток мисли и негативних емоција, водећи нас у незадовољство и стрес. Ми тражимо да се ослободимо тог набоја и одлучујемо се за активности које нам дају тренутно задовољство, померајући извршење обавезе у даљу будућност. Но, обавеза не јењава и што је дуже одлажемо, она нас више тишти и тражи додатне импулсивне радње (као што је преједање). Коначно, када се одлучимо да обавезу испунимо, већ смо одложили неке друге задатке, који такође чекају на испуњење и зачарани круг не престаје.

Колико перфекционизам има додирних тачака са одуговлачењем?

Ако смо перфекционисти, онда тражимо посебне услове да ту обавезу испунимо на „савршени” начин – не излазимо на испит у року, јер нисмо све научили, не идемо на дружење, јер нисмо довољно смршали, не одлучујемо се на искораке у животу, јер нисмо довољно спремни, итд. 

Колико одлагање има везе с лењошћу?

Често кажемо да одлагачи воле све да обављају у последњем минуту, јер им то даје висок ниво узбуђења, да имају револуционарну црту и да су неуротични. Студије показују да то није случај. Такође, за људе који су хронични одлагачи кажемо да су лењи. Студије показују да ни то није случај. Све су ово примери површног, чаршијског односа према изузетно комплексној теми менталног здравља.

Како се изборити с овим проблемом?

Уколико ви или неко ваш има дугогодишњи проблем са одлагањем обавеза који на негативан начин утиче на квалитет живота, неопходно је потражити професионалну помоћ. Наука је показала да хронични одлагачи често пате, јер имају неидентификовани неуролошки проблем (поремећај недостатка пажње, опсесивно компулсивни поремећај, итд.). Са једне стране они знају шта треба да се обави, али не перципирају важност задатка и последице необављања за себе и околину. Њима није потребна критика, већ саосећајност и адекватна подршка околине. Ту првенствено мислим на проактивне моделе подршке, а не обављање задатака за њих, чиме се проблем само продубљује.

Када говоримо о одуговлачењу, неопходно је да споменемо и креативну компоненту коју у себи садржи и у којој ће се многи од нас препознати. Када одуговлачимо са извршењем одређеног задатка, ми се често спремамо за њега, на начин на који мачка утапкава подлогу пре него што се на њој свије и почне да преде. Рецимо, неко ко се бави писањем ће споља давати утисак да одуговлачи тиме што сређује кућу или чита књигу, а заправо су унутрашњи процеси усмерени ка генерисању идеје о којој се пише. Слично, деловаће да студент преписује скрипте, пије кафе са колегама, купује додатне уџбенике - другим речима не учи - баш онда када се изнутра спрема да прионе на посао.

Како разликовати штетно одуговлачење од те припреме?

Најједноставнија разлика је у личном фокусу - где је усмерена наша пажња. Када се предамо извршењу задатка, наша пажња је усмерена на то, без обзира шта успут радили. Ми осећамо да се спремамо за рад и наше мисли су већ у њему. Емотивно, осећамо се мирно, инспирисано или имамо позитвну трему. Штетно одуговлачење увек садржи негативну емоцију стреса и тежине, као и потребу за избегавањем обавезе, објаснила нам је Вања Бокун Поповић.

Зашто се понекад одуговлачи са оним обавезама које особа воли?

То је позната чињеница, а најчешће се дешава због тога што нас разни притисци гурају у стање унутрашње паралисаности и тихог незадовољства. Да бисмо достигли жељени степен продуктивности: први корак је да сагледамо шта нам ремети пажњу (мисли, емоције, телефонске поруке, мејлови, итд.), јер је пажња предуслов за све, а затим да лагано кренемо да их решавамо.

Како следити добре примере?

Важно је обратити пажњу на навике људи који су изузетно продуктивни, јер је и ту наука потврдила неке законитости. Људи који показују високи ниво продуктивности поседују значајан степен емотивне регулације. Они са лакоћом излазе из негативних стања и не допуштају да им она утичу на зацртане циљеве. Самим тим, способни су да задрже фокус на задатку. Продуктивни људи су развили и добар осећај за време, па свој дневни распоред не затрпавају листама задатака које су стресне, већ воде дневни календар где по сатима уписују шта треба да се обави. Такође, ови људи имају истанчан однос према приоритетима и прво обављају најбитније, што им пружа осећај задовољства, подстиче самопоуздање и утиче на унутрашњу мотивацију.

Марина Јабланов Стојановић