Vanja Bokun Popović o odugovlačenju: Selo gori, a baba se češlja

Šta predstavlja odugovlačenje?

U narodu se odomaćila izreka „selo gori, baba se češlja,“ da dočara sklonost prema odlaganju bitnih zadataka za kasnije. Šaljivo, odugovlačenje (prokrastinaciju) uvek vezujemo za studente, pa kažemo da kada se student sprema za ispit kuća blista, jer svi nebitni poslovi moraju da se obave pre nego što se „otvori knjiga“. No, svi odugovlačimo u manjoj ili većoj meri. Za početak, veliki broj nas, ujutru kada zvoni budilnik, pritisne dugme da pomeri alarm za još deset minuta i nastavi da kunja.

Kada ove sitnice prerastu u problem?

Onda, kada naša sklonost za pomeranjem obaveza u budućnost počne da pravi štetu i remeti kvalitet života, onda se smatra da postaje problem. Koliko je ovaj fenomen zabrinjavajući svedoči rastući broj naučnih studija koje izučavaju brojne podelemente odugovlačenja. Jedna od njih je otkrila da prosečnog američkog poslodavca odugovlačenje kod zaposlenih košta deset hiljada dolara godišnje po čoveku. Ovde govorimo o jednom od vodećih društava po produktivnosti, pa nije na odmet da se zapitamo šta se dešava kod nas.

Zaista, zašto odugovlačimo?

Oduvlačenje je usko povezano sa stresom, depresijom, anskioznošću i umorom. Kada osoba odlaže obaveze na svim frontovima, nagomilaju se neplaćeni računi, novčane kazne, odnosi sa drugima postanu frustrirajući, produktivnost zakaže. Kao rezultat toga javljaju se negativne emocije i brojna druga psiho-fizička stanja koja ometaju kvalitetan život. Zdrav razum lako zapovedi „Probudi se! Preuzmi odgovornost!” No, da je to tako jednostavno, mi ne bismo imali ovaj razgovor.

Mnogi su pravi mastori u smišljanu izgovora što odugovlače… Koji su to psihološki procesi koji nas ometaju i dovode do odugovlačenja?

Površno gledano, dva osnovna motivatora za odugovlačenje su pogrešan odnos prema vremenu i potreba za trenutnim zadovoljenjem. Osobe koje hronično odugovlače najčešće precenjuju sopstvene mogućnosti i veruju da će zadatak obaviti u mnogo kraćem roku nego što je to potrebno. U skladu sa tim, radije će se odlučiti da se nagrade u sadašnjem trenutku manje važnim aktivnostima (gledanje filmova, druženje, boravak na internetu, itd.), nego da osete blagodeti ostvarenog cilja i dobiju zasluženu nagradu kasnije. Najčešći izgovor je da su im potrebni posebni uslovi, te da ne mogu sada time da se bave iz opravdanih razloga…

Da li samo odugovlačimo sa obavezama koje nam nisu baš prijatne?

Ako se osvrnemo na sopstvene navike uočićemo da obično odlažemo obaveze koje nam se čine neprijatnim – važni razgovori, plaćanje računa, administrativni zadaci, itd. No, kanadski profesor Pirs Stil je u svojim studijama pronašao da je to samo početni psihološki faktor. Na sklonost ka hroničnom odlaganju takođe utiču i nivo samopouzdanja (koliko mislimo da možemo uspešno da ispunimo obavezu), impulsivnost (koliko sebi dopuštamo da se prepustimo „ometačima”) i nivo savesnosti.

Koji su mehanizmi odugovlačenja?

Mehanizam je vrlo jednostavan. Postoji obaveza koja čeka izvršenje, ali koja nam izaziva veliki tok misli i negativnih emocija, vodeći nas u nezadovoljstvo i stres. Mi tražimo da se oslobodimo tog naboja i odlučujemo se za aktivnosti koje nam daju trenutno zadovoljstvo, pomerajući izvršenje obaveze u dalju budućnost. No, obaveza ne jenjava i što je duže odlažemo, ona nas više tišti i traži dodatne impulsivne radnje (kao što je prejedanje). Konačno, kada se odlučimo da obavezu ispunimo, već smo odložili neke druge zadatke, koji takođe čekaju na ispunjenje i začarani krug ne prestaje.

Koliko perfekcionizam ima dodirnih tačaka sa odugovlačenjem?

Ako smo perfekcionisti, onda tražimo posebne uslove da tu obavezu ispunimo na „savršeni” način – ne izlazimo na ispit u roku, jer nismo sve naučili, ne idemo na druženje, jer nismo dovoljno smršali, ne odlučujemo se na iskorake u životu, jer nismo dovoljno spremni, itd. 

Koliko odlaganje ima veze s lenjošću?

Često kažemo da odlagači vole sve da obavljaju u poslednjem minutu, jer im to daje visok nivo uzbuđenja, da imaju revolucionarnu crtu i da su neurotični. Studije pokazuju da to nije slučaj. Takođe, za ljude koji su hronični odlagači kažemo da su lenji. Studije pokazuju da ni to nije slučaj. Sve su ovo primeri površnog, čaršijskog odnosa prema izuzetno kompleksnoj temi mentalnog zdravlja.

Kako se izboriti s ovim problemom?

Ukoliko vi ili neko vaš ima dugogodišnji problem sa odlaganjem obaveza koji na negativan način utiče na kvalitet života, neophodno je potražiti profesionalnu pomoć. Nauka je pokazala da hronični odlagači često pate, jer imaju neidentifikovani neurološki problem (poremećaj nedostatka pažnje, opsesivno kompulsivni poremećaj, itd.). Sa jedne strane oni znaju šta treba da se obavi, ali ne percipiraju važnost zadatka i posledice neobavljanja za sebe i okolinu. Njima nije potrebna kritika, već saosećajnost i adekvatna podrška okoline. Tu prvenstveno mislim na proaktivne modele podrške, a ne obavljanje zadataka za njih, čime se problem samo produbljuje.

Kada govorimo o odugovlačenju, neophodno je da spomenemo i kreativnu komponentu koju u sebi sadrži i u kojoj će se mnogi od nas prepoznati. Kada odugovlačimo sa izvršenjem određenog zadatka, mi se često spremamo za njega, na način na koji mačka utapkava podlogu pre nego što se na njoj svije i počne da prede. Recimo, neko ko se bavi pisanjem će spolja davati utisak da odugovlači time što sređuje kuću ili čita knjigu, a zapravo su unutrašnji procesi usmereni ka generisanju ideje o kojoj se piše. Slično, delovaće da student prepisuje skripte, pije kafe sa kolegama, kupuje dodatne udžbenike - drugim rečima ne uči - baš onda kada se iznutra sprema da prione na posao.

Kako razlikovati štetno odugovlačenje od te pripreme?

Najjednostavnija razlika je u ličnom fokusu - gde je usmerena naša pažnja. Kada se predamo izvršenju zadatka, naša pažnja je usmerena na to, bez obzira šta usput radili. Mi osećamo da se spremamo za rad i naše misli su već u njemu. Emotivno, osećamo se mirno, inspirisano ili imamo pozitvnu tremu. Štetno odugovlačenje uvek sadrži negativnu emociju stresa i težine, kao i potrebu za izbegavanjem obaveze, objasnila nam je Vanja Bokun Popović.

Zašto se ponekad odugovlači sa onim obavezama koje osoba voli?

To je poznata činjenica, a najčešće se dešava zbog toga što nas razni pritisci guraju u stanje unutrašnje paralisanosti i tihog nezadovoljstva. Da bismo dostigli željeni stepen produktivnosti: prvi korak je da sagledamo šta nam remeti pažnju (misli, emocije, telefonske poruke, mejlovi, itd.), jer je pažnja preduslov za sve, a zatim da lagano krenemo da ih rešavamo.

Kako slediti dobre primere?

Važno je obratiti pažnju na navike ljudi koji su izuzetno produktivni, jer je i tu nauka potvrdila neke zakonitosti. Ljudi koji pokazuju visoki nivo produktivnosti poseduju značajan stepen emotivne regulacije. Oni sa lakoćom izlaze iz negativnih stanja i ne dopuštaju da im ona utiču na zacrtane ciljeve. Samim tim, sposobni su da zadrže fokus na zadatku. Produktivni ljudi su razvili i dobar osećaj za vreme, pa svoj dnevni raspored ne zatrpavaju listama zadataka koje su stresne, već vode dnevni kalendar gde po satima upisuju šta treba da se obavi. Takođe, ovi ljudi imaju istančan odnos prema prioritetima i prvo obavljaju najbitnije, što im pruža osećaj zadovoljstva, podstiče samopouzdanje i utiče na unutrašnju motivaciju.

Marina Jablanov Stojanović