Психолог Сања Перковић: Блискост на даљину

С друге стране, психолошка истраживања америчког психолога Хари Харлоу упућују да је додир важнији од хране. Други психолог, Рене Шпиц је нашао везу између велике смртности беба у домовима за сирочад и недостатка додира.

Зато смо замолили Новосађанку Сању Перковић, психолога и психотерапеута која је развила методу Пут љубави (синтезу хришћанске духовности и психотерапије) да расветлимо ову помало парадоксалну ситуацију ускраћивања додира:

- Глад за пажњом је једна од основних људских емотивних потреба према скоро свим истраживачима. Један од основних начина на који примамо пажњу је додир, кроз грљење, мажење, руковање... С обзиром да смо у таквој ситуацији да нам је ограничен контакт са другима, многи људи се осећа ускраћено.

Код људи који немају историју трауме или емоционалног ускраћивања ово јесте период благог до умереног стреса и фрустрације, која ће се брзо регулисати када ванредне мере буду укинуте. Међутим, за оне који имају у историји искуство ускраћивања или одбацивања овај период може бити изузетно стресан, а некима чак и трауматичан.

Какве су реакције људи на ову ситуацију?

Оно што се примећује јесте да људи реагују онако како иначе реагују у стресним ситуацијама, неки функционално, а неки нефункционално и управо је ово кључ за разумевање реакција и понекад неуобичајеног понашања. Сада је важно да људи остану прибрани колико год могу, јер су овакве ситуације погодно тло за развијање разних зависности (цигарете, алкохол, порнографија...) као и других поремећаја (депресија, анксиозност...).

Љубав је веома битна за наш раст и развој као људских бића, а и ваш сајт се зове Пут љубави. Колико је за љубав важан додир и зашто?

Додир је важан јер тиме пуштамо другог у наш интимни простор. Ми сви имамо границе према спољашњем свету и прва граница према том свету је наше тело. Када некоме дозволимо да нас додирује, ми смо тиме дозволили особи да буде део нашег интимног света, да поделимо са њом више него што делимо са другима.

Додиром се преносе осећања, намере, жеље и због тога је додир јако битан у блиским односима. Опет, нисмо сви исти и жеља за количином и врстом додира се разликује од особе до особе. Некоме је довољно мање блиског контакта, док постоје људи којима је потребно пуно пажње, и емотивне и физичке како би се осећали добро и њима је у овој ситуацији сигурно теже. Људи којима је исто тешко су они који су сами, који живе сами, немају партнера или им породица није доступна.

Да ли ћемо заборавити да се грлимо, мазимо, љубимо?

Нећемо. Жеља за блискошћу је у нашој природи, инстинктивно осећамо жељу да се повежемо са другима и ова ситуација не би требало да утиче на нашу способност да изразимо љубав на било ком нивоу, укључујући физички.

Давање и примање љубави учимо још у детињству и онако како смо научили да пружамо и примамо остаје записано у нама и не може се лако избрисати. Тако да ће већина људи кад ово прође неставити да воли онако како је волела досад, ту се неће нешто битно променити. Они који живе у породицама и даље имају ту врсту потврде, пуно је теже онима које је ова ситуација затекла саме.

Да ли недостак додира на неко дуже време може да проузрокује неке психичке потешкоће?

Последице недостатка додира су веома индивидуалне. Људи који су затворенији и мање склони отвореном изражавању емоција ће свакако пуно боље поднети ову ситуацију него људи који су емотивно експресивни, екстровертни и којима је потребно пуно потврде од других људи.

Једна од најтежих затворских казни је самица и она може да остави трајне последице на психу. Међутим, сада је другачији контекст и другачије околности. Парадоксално, сада је израз љубави према другима тај да не будемо у физичком контакту са њима.

Упитали смо Сању Перковић и какве су последице ускраћивања од блискости и како се одражава на децу, тинејџере:

- С обзиром на то да деца нису изолована од остатка породице, на њих ова ситуација не би требала да има дубљи утицај. Они су и даље у породицама и са родитељима (старатељима) са којима су били и раније. Тако да деца углавном добијају исту количину пажње и додира какву су имали и раније (можда мало више или мање него уобичајено).

Оно што је деци већи проблем јесте да немају школе или вртиће, да им се структура дана променила. Ово теже пада деци која су у становима, поготово због немогућности да изађу напоље и да се играју напољу. Физичка активност је оно што им је тренутно највише ускраћено.

Тинејџери теже подносе ситуацију јер је њима, поред родитеља, потребна и подршка пријатеља, а то им је онемогућено. Ипак, многи од њих нађу начина да одрже контакт са својим вршњацима, ако не уживо, онда преко друштвених мрежа.

Како изолацију не доживети као казну?

Важно је да имамо свест о томе да садашња изолација није казна, да није ништа лично усмерено против нас, него да смо у овоме сви заједно, једни због других. Оно што је најважније јесте да имамо наду, односно јасну идеју о томе шта ћемо радити кад све ово прође. С ким ћемо се видети, где ћемо ићи, кога ћемо прво загрлити...

Како пронаћи равнотежу између препорука лекара о физичкој дистанци и егзистенцијалне потребе за додиром блискости?

Важно је да се подсећамо да је додир само један од начина на који се може испољити љубав. Осим додиром, можемо другима изразити осећања тако што ћемо их чешће звати или учинити нешто за њих (или уместо њих).

Ускраћивање о којем се говори у уводу се односи на напуштање деце и дуготрајно (неколико месеци или година) ускраћивање физичке и емоционалне блискости. С обзиром на то да ће ова ситуација потрајати неколико месеци и да ипак имамо могућности за контакте, сам недостатак физичког додира не би требало да остави трајне последице.

Важно је да останемо у контакту са драгим људима, да се не повлачимо и да сами себи дајемо пажњу. То може значити да ћемо ставити омиљени парфем, нашминкати се, скувати омиљено јело, гледати филмове који нам се свиђају... Радити оно што нас чини срећнима.

Марина Јабланов Стојановић