14 ГОДИНА ДЕПРЕСИЈЕ ПРЕТОЧИО У КЊИГУ Депресивци нису млакоње већ људи с дијагнозом

Названа и тежи депресивни поремећај или клиничка депресија, она утиче на то како се осећате, размишљате и понашате, и може довести до различитих емоционалних и физичких проблема. Тако можете имати проблема с обављањем свакодневних активности, али понекад се можете осећати и као да ваш живот нема смисла и вредности.

Ова болест није знак слабости и не можете је једноставно “прекинути”. Напротив, најчешће захтева дуготрајно лечење. Већина људи са депресијом се осећа боље уз помоћ лекова, психотерапије или уз њихову комбинацију, што је најчешће. Подаци америчког Центра за контролу и превенцију болести указују на то да је 18,5 одсто одраслих Американаца имало симптоме депресије, док Светска здравствена организација барата подацима према којима од ње у просеку болује око пет посто људи. Ова разлика у односу на Американце заправо се губи у ћутању, стигматизацији и неодласку код лекара. Иза ових хладних, сувих речи стоје муке милиона људи који, затворени сваки у себе, покушавају да кроз маглу и емотивну и мождану вату депресије, изгурају дан.

Загребачки водитељ Александар Станковић постао је познат јавности региона по бритким интервјуима у ТВ емисији “Недељом у два”, током којих неретко гостима поставља веома шкакљива питања. А када неко ко тако ларикинговски „грилује“ саговорнике, извлачећи из њих понекад и непријатне тајне и неочекиване одговоре, одлучи да оголи душу и свету понуди најскривеније делове свог бића, постаје јасно колико је та врста огољавања важна и за њега као особу, и за његову жељу да сличнима себи да није срамота бити депресиван и, што је најважније, потражити помоћ. Тако је настала књига „Депра“, која је код нас објављена под називом „Из своје коже: Живот с депресијом”.

- Зашто баш “Депра” – јер је то име одмила, сленг, јер сам хтео да се фамијализујем са том болешћу, да је релативизујем, на начин на који се показује близак однос с овом болешћу од које, захваљујући низу стресних догађаја, укључујући и последњи, који ће тек бити предмет проучавања – епидемијом коронавируса – болује све више људи – појашњава Станковић, који је тим поводом у Београду гостоваои у серијалу “На кафи са психологом” који, у сарадњи са Институтом за психологију Филозофског факултета у Београду и у партнерству са Арт комуном Дорћол Платз, већ неколико година организује Хемофарм фондација.

Окидач за депресију, кажу стручњаци, може бити било шта, па и позитиван догађај.

- Ја сам напад депресије, иако медицинској терминологији не познаје овај израз, доживео два дана пошто сам добио новинарску награду. Нисам могао да спавам прво једну ноћ, па другу, па трећу. Некако сам функционисао преко дана, али сам схватио да ми се руке тресу, да немам концентрацију, што ми је било најгоре. Јавио ми се и потпуни недостатак апетита, црне, туробне мисли. После три дана супрузи сам рекао „Морам да потражим стручну помоћ, овако не могу да живим“. Отишао сам код психијатрице и она је, после извесног времена, рекла да болујем од средње тешког степена депресије. „Ти би требало да узимаш фармакотерапију и да кренеш на разговор код психотерапеута“. Прва три-четири месеца сам се дебело извлачио из те јаме у коју сам упао. Лекови нису брзо деловали, али сам мало-помало ухватио сам себе да ми је 15 минута као да ми није ништа, па се догоди да је тако сат времена. Полако смо дошли до тога да ми је цео дан ОК, без неке еуфорије, само немам манифестације немоћи, туге, плакања.

И богати плачу? Да, посебно успешни људи, који су под већим притиском и „спољног света” и високог нивоа самоочекивања. А окидач, кажу психијатри, може да буде неки стресни догађај, обично у развојном периоду, најчешће детињству, с тим да сама депресија може да се покрене касније, када се нађемо у другој, такође стресној ситуацији. У Станковићевом случају окидач је био губитак оца у 13. години и изазовни однос с мајком, о којем прича с неком врстом отклона који препознају они који се и сами налазе у тој ситуацији.

- Када је сазнала да сам у депресији, мајка је прво помислила да је моја жена крива – нашалио се Александар, истичући да је мајка од оних који умеју да нађу срећу у малим стварима, што је за некога ко болује од депресије, жељени, а често недостижан циљ. - Отац ми је био војно лице и изгубио сам га кад ми је био најпотребнији. Зато ми је примаран циљ био да ја својој деци – тринаестогодишњој ћерки и четворогодишњем сину, останем отац, и то функционалан.

Око 280 милиона људи широм света болује од неког облика депресије. Релевантни подаци такође указују и да је депресија чак око 50% чешћа међу женама него међу мушкарцима. Илустрације ради, процењује се да се свака десета трудница и породиља суочавају са депресију. Депресија је такође и међу водећим узроцима самоубистава – а самоубиство је четврти водећи узрок смрти међу особама узраста од 15 до 29 година. Све су ово, иначе, анализе које нису укључиле пандемију ковида, као веома озбиљан стресни окидач. Ти резултати нас тек очекују, а они сигурно неће бити добри...

Колико депресија промени човека? Станковић појашава да је он имао ту срећу да је сам препознао да му се нешто дешава.

– Један од разлога је то што су ме одувек занимале теме које су се тицале психологије. Да нисам постао новинар, био бих психолог или бих завршио медицину и постао психијатар. Кад сам себе видео у том стању, рекао сам “Ау, који је ово човек”. Мој главни циљ је био да ми што пре буде боље. Ипак, депресија је болест која исцрпљује. Прво питање које вам психијатар постави је “Јесте ли размишљали о суициду?” Имао сам мало дете и није ми пало на памет да се убијем, али сам ипак размишљао о томе да такав живот није вредан живљења. И зато сам из те рупе морао да се извадим – каже Станковић, додајући да је срећа у томе што ипак није боловао од тако тешког облика депресије због којег многи ни не устају из кревета.

Појашњавајући зашто је све те своје трауме кроз књигу испричао целом свету, познати новинар је навео да су њему самом у тим најтежим тренуцима страшно значила искуства других, који су 10, 15 или 20 година боловали од исте болести. “Станковићу, било нам је горе него теби, а видиш нас сад?”, порука је која му је деловала као пружена рука док тоне у муљ. И он се за ту руку ухватио и није је испуштао док се из глиба није извукао. „После десет година, откако ми је постављена дијагноза, рекао сам себи да имам довољно искуства да све ставим на папир и тако помогнем некоме. А важан разлог за објављивање књиге је и дестигматизација менталних болести и сензибилизација друштва које не зна шта је депресија, већ ову реч користи у значењу лоше расположење. Зато су многи оболели од депресије принуђени да слушају савете попут мораш да се тргнеш, проћи ће или трчи, биће ти боље. Треба да радимо на томе да средина, окружење, ако и не може директно да помогне, бар почне да разликује клиничку депресију од лошег расположења”, порука је Александра Станковића.

Ивана Радоичић

Шест нијанси депре

Дијагностичко и статистичко упутство менталних поремећаја препознаје шест додатних подтипова депресивног поремећаја, названих спецификатори, уз напомену о дужини, озбиљности и присуству психотичних карактеристика:

Меланхоличну депресију карактерише губитак уживања у већини или свим активностима, недостатак реактивности на пријатне подстицаје, квалитет депресивног расположења израженији од туге или губитка, погоршање симптома у јутарњим сатима, буђење рано ујутро, психомоторна успореност, прекомерни губитак телесне масе или прекомерна кривица.

Атипичну депресију карактерише променљиво расположење (парадоксална анхедонија) и позитивност, значајно повећање телесне масе или појачан апетит (утеха у храни), прекомерни сан или поспаност (хиперсомнија), осећај тежине у удовима, познат као отежана парализа и значајно дуготрајно социјално оштећење као последица преосетљивости на перцепцију међуљудског одбијања.

Кататонична депресија је ретка и озбиљна форма депресивног поремећаја која укључује поремећаје моторичког понашања и друге симптоме. Особа је овде нема и готово отупела, или остаје непокретна или показује бесмислене или чак бизарне покрете. Кататонични симптоми такође се јављају и у схизофренији или у маничним епизодама, или могу бити узроковани неуролептичким малигним синдромом.

Депресија с анксиозном нелагодом додата је како би нагласила честу појаву депресије или маније и анксиозности, као и ризик од самоубилачког понашања код депресивних особа с анксиозношћу. Прецизно дефинисање на овај начин такође може помоћи у прогнози особа које су дијагностиковане депресивним или биполарним поремећајем.

Депресија са перипарталним почетком односи се на интензивну, дуготрајну и понекад онеспособљавајућу депресију коју жене доживљавају након порођаја или током трудноће. Има стопу инциденце од 3-6% међу мајкама. Почетак се дешава током трудноће или у року од месец дана након порођаја.

Сезонски афективни поремећај је форма депресије у којој депресивне епизоде долазе у јесен или зиму и нестају у пролеће. Дијагноза се поставља ако су се бар две епизоде десиле током хладнијих месеци, без епизода у другим периодима, током две или више година.