Зашто сви трачаримо, а презиремо трач?

Имала сам колегу који ме је у свакој прилици заверенички одвлачио у страну и у пола гласа причао шта мисли о особи која је управо напустила просторију. Био је типична трачара. То ми је било врло непријатно.

Па ипак, и ја то радим: причам о људима који тренутно нису ту.

Научници претпостављају да се 65 до 90 одсто свакодневних разговора врти око људи који нису присутни. „Људи трачаре са уживањем које се може поредити са храном или сексом“, пишу истраживачи у једној студији.

Тек мали број људи признаје да воли оговарање. Према једној анкети коју објављује Немачки завод за статистику, половина људи каже да трачари ређе од једном месечно или никада. Тек 11 одсто људи признаје да то чини свакодневно.

Трач је готово једнако посвећен комшијама, колегама, рођацима и пријатељима, нешто мање шефовима, а најређе животном партнеру.

Морални кôд већине друштава осуђује причање о људима иза њихових леђа.

„Трач се види искључиво као саможиво понашање са циљем да се манипулише људима, да се на њих утиче са злим намерама“, пише у једној холандској студији са насловом „Зашто људи оговарају“.

Али заправо су ти разговори упола гласа бољи од свог имиџа. Не само да су људски, него су и смислени.

„Кроз трач учимо ко је потенцијално добар партнер за сарадњу, а од кога треба да се држимо подаље“, каже психолог Јан Енгелман, који истражује ову тему на Универзитету Беркли у Калифорнији.

Ко ће бити примљен у групу, а ко остаје ван? То је током еволуције било питање живота и смрти. Пресудно за преживљавање је било да на време будете упозорени ко су издајници, преваранти, егоисти...

Оговарање нам у том читању помаже да одлучимо кога ћемо примити у свој круг. Већ се и мала деца на овај начин штите од егоистичних вршњака који не желе ништа да деле или са којима није забавно играти се, утврдио је Енгелман у једној студији.

А шта ако причају о мени?

Трачарење не помаже само да се одвоји жито од кукоља и тако одаберу одговарајући чланови групе. Оговарање других такође представља и везивно ткиво групе. Јача социјална веза између трачара које се у поверењу нагињу једне према другима и причају испотиха.

Али олајава се и у оквиру чврсте групе. Зар није то посебно гадно? Не баш. Јер ко повреди норме групе како би стекао личне предности, мора да рачуна са тим да ће други о томе причати.

Страх да бисте могли да постанете предмет следеће трач-партије мотивише чланове групе да се понашају фер према другима. Напослетку, ако се правила екстремно прекрше, особа може бити и најурена из заједнице.

Па да ли онда трачаре имају на уму добробит целе групе? Није тако једноставно. Научници су нашли разлоге који покрећу људе на оговарање. Осим размене корисних информација, трачарење збиља може да се користи као манипулација.

Када неком причате о одсутној особи, онда утичете на мишљење те особе. Тако се шире предрасуде и гласине које брзо могу попримити размере мобинга. Није чудо што трач бије лош глас.

Додуше већина људи нема лоше намере када оговара. Најчешћи мотив је једноставна радост због мало гласина о некоме. Забавно је размењивати нове трачеве, то скреће пажњу са свакодневице и омогућава људима да проведу испуњено време, пишу холандски истраживачи.

Али иако готово сви трачаре, барем понекад, сви ће рећи да то није лепо. „Можда не волимо кад други оговарају јер би могло да се ради о нама. Наша репутација тада више није у нашим рукама, више немамо потпуну контролу“, каже Јан Енгелман.

Презиремо оговарање јер бисмо ми могли да будемо мета? Сећам се да сам о свом колеги са почетка приче увек мислила – када преда мном овако прича о свима осталима, како ли тек прича о мени када изађем из просторије?

Можда ме је та непријатна помисао подстакла да му, ако је могуће, никада не дам разлог да ме оговара. Понашала сам се најбоље што знам. И тиме је његово трачарење стварно испунило сврху еволуције.