УПОЗНАЈТЕ БРАЧНИ ПАР УЛАС, КАРИКУ КОЈА НЕДОСТАЈЕ ИЗМЕЂУ ЧОВЕКА И МАЈМУНА Изродили децу која, као и они, ходају четвороношке

Породица Улас откривена је почетком 2000-их у једном удаљеном селу у Турској. Научници су покушавали да објасне да ли је реч о ретком генетском поремећају, последици специфичног развоја или нечем трећем.

О овој необичној појави објављено је неколико научних радова, а породица Улас постала је симбол једне од најинтригантнијих еволутивних мистерија модерног доба.

Након што је истраживање објављено, професор Николас Хамфри, еволуциони психолог са Лондонске школе економије, отпутовао је у Турску како би лично упознао породицу Улас.

Родитељи су имали чак 18 деце, од којих је шесторо рођено са ретком способношћу ходања на све четири – феноменом који никада раније није забележен код савремених одраслих људи.

„Нисам могао ни да замислим, чак ни у најлуђим научним спекулацијама, да би модерна људска бића могла да се врате у стање карактеристично за животиње”, изјавио је Хамфри за 60 Minutes Australia, која је 2018. године снимила документарац о овој необичној породици.

„Оно што нас издваја од остатка животињског света јесте чињеница да смо врста која хода на две ноге и држи главу високо у ваздуху”, рекао је професор Хамфри. „Наравно, ту су језик и многе друге ствари, али ово је изузетно важно за наш осећај да смо другачији од животињског царства. Ови људи прелазе ту границу”.

У документарцу се породица Улас описује као „карика која недостаје између човека и мајмуна”, уз напомену да они „уопште не би требало да постоје”.

Ипак, тачан узрок њиховог необичног начина ходања и даље остаје мистерија.

Док су неки научници сматрали да је реч о генетском проблему који је „поништио последња три милиона година еволуције”, други су одбацили идеју да постоји специфичан „ген” за усправно ходање и сугерисали да се разлог крије негде другде.

Хамфри је нагласио да свих петоро браће и сестара, који још увек ходају четвороношке и имају између 24 и 40 година, пате од одређеног облика оштећења мозга.

Магнетна резонанца, приказана у документарцу, открива да сви имају скупљени део мозга који се зове церебеларни вермис. Међутим, професор је такође приметио да то само по себи „не објашњава њихово ходање на четири ноге”.

„Друга деца која су оштетила мали мозак, чак и она која немају мали мозак, и даље могу да ходају усправно”.

Нагласио је да се облик четвороножја Уласа разликује од оног који је присутан код наших најближих животињских рођака, шимпанзи и горила, на кључан начин.

Док ови примати ходају на зглобовима, породица Улас користи дланове – стављају тежину на зглобове док подижу прсте од земље.

„Оно што је значајно у вези с тим јесте да шимпанзе уништавају своје прсте ходајући тако”, рекао је Хамфри за BBC News 2006. године када је поменути медиј приказао свој документарац о породици Улас.

„Ова деца имају веома окретне прсте, на пример, девојчице у породици могу да хеклају”, додао је професор.

Хамфри је претпоставио да би то заиста могао да буде начин на који су ходали наши директни преци.

Одржавајући своје прсте спретним, наши преци су могли да баратају алатом, што је било кључно за еволуцију људског тела и интелигенције.

„Мислим да је могуће да је оно што видимо у овој породици нешто што одговара времену када нисмо ходали као шимпанзе, већ је био важан корак између силаска са дрвећа и потпуног двоножног стајања”, рекао је Хамфри.

Истраживач са LSE-а је такође сугерисао да постоје основна објашњења за четвороножје деце Уласа – родитељи их једноставно нису охрабривали да ходају на две ноге.

У турском селу у којем су одрасли није постојала локална здравствена служба која би помогла деци са инвалидитетом да пређу са пузања као бебе (на рукама и коленима) у потпуно усправно ходање.

Хамфри је за 60 минута рекао да је Уласима обезбедио оквир за ходање и да је у року од неколико сати „дошло до задивљујуће трансформације”.

„Деца која никада нису направила корак усправно на две ноге користећи овај оквир почела су да ходају по соби са таквим одушевљењем на лицима и осећајем великог достигнућа”, присетио се, додајући да су у кући Улас постављене шипке како би се чланови породице подстакли да ходају усправно.

Рекао је да му је, видевши њихов ентузијазам да ходају усправно, уз помоћ физиотерапеута, пробудило „поштовање према људском духу”.

Додао је и да му је то помогло да види „како људска бића у најнеповољнијим околностима могу да тријумфују над својим недаћама, без обзира на то шта морају да ураде да задрже свој понос и осећај за себе”.