UPOZNAJTE BRAČNI PAR ULAS, KARIKU KOJA NEDOSTAJE IZMEĐU ČOVEKA I MAJMUNA Izrodili decu koja, kao i oni, hodaju četvoronoške

Porodica Ulas otkrivena je početkom 2000-ih u jednom udaljenom selu u Turskoj. Naučnici su pokušavali da objasne da li je reč o retkom genetskom poremećaju, posledici specifičnog razvoja ili nečem trećem.

O ovoj neobičnoj pojavi objavljeno je nekoliko naučnih radova, a porodica Ulas postala je simbol jedne od najintrigantnijih evolutivnih misterija modernog doba.

Nakon što je istraživanje objavljeno, profesor Nikolas Hamfri, evolucioni psiholog sa Londonske škole ekonomije, otputovao je u Tursku kako bi lično upoznao porodicu Ulas.

Roditelji su imali čak 18 dece, od kojih je šestoro rođeno sa retkom sposobnošću hodanja na sve četiri – fenomenom koji nikada ranije nije zabeležen kod savremenih odraslih ljudi.

„Nisam mogao ni da zamislim, čak ni u najluđim naučnim spekulacijama, da bi moderna ljudska bića mogla da se vrate u stanje karakteristično za životinje”, izjavio je Hamfri za 60 Minutes Australia, koja je 2018. godine snimila dokumentarac o ovoj neobičnoj porodici.

„Ono što nas izdvaja od ostatka životinjskog sveta jeste činjenica da smo vrsta koja hoda na dve noge i drži glavu visoko u vazduhu”, rekao je profesor Hamfri. „Naravno, tu su jezik i mnoge druge stvari, ali ovo je izuzetno važno za naš osećaj da smo drugačiji od životinjskog carstva. Ovi ljudi prelaze tu granicu”.

U dokumentarcu se porodica Ulas opisuje kao „karika koja nedostaje između čoveka i majmuna”, uz napomenu da oni „uopšte ne bi trebalo da postoje”.

Ipak, tačan uzrok njihovog neobičnog načina hodanja i dalje ostaje misterija.

Dok su neki naučnici smatrali da je reč o genetskom problemu koji je „poništio poslednja tri miliona godina evolucije”, drugi su odbacili ideju da postoji specifičan „gen” za uspravno hodanje i sugerisali da se razlog krije negde drugde.

Hamfri je naglasio da svih petoro braće i sestara, koji još uvek hodaju četvoronoške i imaju između 24 i 40 godina, pate od određenog oblika oštećenja mozga.

Magnetna rezonanca, prikazana u dokumentarcu, otkriva da svi imaju skupljeni deo mozga koji se zove cerebelarni vermis. Međutim, profesor je takođe primetio da to samo po sebi „ne objašnjava njihovo hodanje na četiri noge”.

„Druga deca koja su oštetila mali mozak, čak i ona koja nemaju mali mozak, i dalje mogu da hodaju uspravno”.

Naglasio je da se oblik četvoronožja Ulasa razlikuje od onog koji je prisutan kod naših najbližih životinjskih rođaka, šimpanzi i gorila, na ključan način.

Dok ovi primati hodaju na zglobovima, porodica Ulas koristi dlanove – stavljaju težinu na zglobove dok podižu prste od zemlje.

„Ono što je značajno u vezi s tim jeste da šimpanze uništavaju svoje prste hodajući tako”, rekao je Hamfri za BBC News 2006. godine kada je pomenuti medij prikazao svoj dokumentarac o porodici Ulas.

„Ova deca imaju veoma okretne prste, na primer, devojčice u porodici mogu da heklaju”, dodao je profesor.

Hamfri je pretpostavio da bi to zaista mogao da bude način na koji su hodali naši direktni preci.

Održavajući svoje prste spretnim, naši preci su mogli da barataju alatom, što je bilo ključno za evoluciju ljudskog tela i inteligencije.

„Mislim da je moguće da je ono što vidimo u ovoj porodici nešto što odgovara vremenu kada nismo hodali kao šimpanze, već je bio važan korak između silaska sa drveća i potpunog dvonožnog stajanja”, rekao je Hamfri.

Istraživač sa LSE-a je takođe sugerisao da postoje osnovna objašnjenja za četvoronožje dece Ulasa – roditelji ih jednostavno nisu ohrabrivali da hodaju na dve noge.

U turskom selu u kojem su odrasli nije postojala lokalna zdravstvena služba koja bi pomogla deci sa invaliditetom da pređu sa puzanja kao bebe (na rukama i kolenima) u potpuno uspravno hodanje.

Hamfri je za 60 minuta rekao da je Ulasima obezbedio okvir za hodanje i da je u roku od nekoliko sati „došlo do zadivljujuće transformacije”.

„Deca koja nikada nisu napravila korak uspravno na dve noge koristeći ovaj okvir počela su da hodaju po sobi sa takvim oduševljenjem na licima i osećajem velikog dostignuća”, prisetio se, dodajući da su u kući Ulas postavljene šipke kako bi se članovi porodice podstakli da hodaju uspravno.

Rekao je da mu je, videvši njihov entuzijazam da hodaju uspravno, uz pomoć fizioterapeuta, probudilo „poštovanje prema ljudskom duhu”.

Dodao je i da mu je to pomoglo da vidi „kako ljudska bića u najnepovoljnijim okolnostima mogu da trijumfuju nad svojim nedaćama, bez obzira na to šta moraju da urade da zadrže svoj ponos i osećaj za sebe”.