Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

МОТОЦИКЛИ КАО ЖИВОТНА ЉУБАВ РАДОСЛАВА СИМИЋА СИПЕ Истим мотором од европских путева до државних медаља

17.09.2023. 21:53 21:06
Пише:
Фото: приватна архива

Педесетосмогодишњи Радослав Симић, познатији као Сипа, читав свој живот посветио је љубави према мотоциклима. Шајкашанин је страст према двоточкашима наследио од оца, али је подигао на много виши ниво када је као успешан професионални мотоциклиста био најбољи у Југославији 2000. године и када се попео на бројне подијуме. Како каже, жељу да вози трке имао је од малена и управо га је она водила путем професионалног спортисте.

- Први мотор ми је купио отац, „апенца“ ког сам касније „буџ

ио“ јер ми је то било страшно занимљиво. Као клинац сам почео да радим и неке егзибиције, попут вожње на једном точку. Завршио сам и саобраћајну школу за механичара, тако да сам апсолутно био посвећен моторима, њиховом функционисању и вожњи. Одрастао сам гледајући возаче који су седамдесетих возили трке, попут Кени Робертса, Бари Шина, због којих смо заволели моторе и „фризирали„ наше апенце, маштајући о јапанским моторима. Како сам одрастао та жеља је била све јача и тако сам на крају ’91. отишао да радим као мото механичар у Аустрији, како бих зарадио довољно новца и купио мотор којим ћу да се тркам. То се и остварило, купио сам Јамаху, са којом сам почео да се тркам у тадашој Југославији – прича Симић.

Мото спорт је одувек био скуп, а према речима овог професионалца, спонзора није било, те су возачи били препуштени себи самима и сопственим изворима прихода.

- Од мото спорта зарађују само возачи на високим нивоима такмичењима, попут Мото Џи Пија и других организација. На свим нижим нивоима је то тешко, често и немогуће. У пракси возачи одвајају од уста да купе мотор, да га одржавају и купују све што им треба, а трошкова је много. Често смо у шали говорили да када падамо прво чувамо мотор, а за нас ћемо лако, што је страшно, али тако је било. Да нисам отишао да радим у Аустрију не бих имао новац за бављење овим спортом и то је био случај многих мојих колега, сви тркачи су тада углавном радили негде ван граница наше земље – прича Симић.

Током читаве своје каријере Сипа је радио у Бечу, па је тако на трке и такмичење у својој родној земљи стизао након завршеног посла у фирми и то мотором којим би се тог викенда и тркао.

 

- У петак седнем на свој мотор и кренем из Аустрије, возим кроз Мађарску и ту се већ увозам, јер никад нисам ишао аутопутем, већ кроз места и шумице уз Дунав, што ми је на неки начин служило као загревање за трку. Када стигнем кући у Шајкаш, са истог тог мотора скинем таблице, огледала, жмигавце, ставим број, тркачке гуме и идем на Мишелук да возим тренинг и трку. После трке, вратим на њега све што сам скинуо и на њему се враћам за Аустрију, јер већ у понедељак морам да будем на послу. Нисам сваке недеље возио трке, али сам сваког другог петка долазио кући у Шајкаш са мотором и стално сам понављао ту праксу – присећа се Сипа.

У свој нимало лак пут ка успеху уложио је много рада и труда, али и велике количине новца, јер су улагања била значајна и константна.

- Радио сам прековремено да бих имао новца да уложим у мотор и сву опрему која треба за трке, а све се троши и захтева константна улагања. Кад бих ставио на папир сав новац који сам уложио, вероватно сам могао три куће да направим, али то не би било то и није ми жао уопште – каже Симић кроз смех.

Највећи успех Симић је остварио 2000. године, када је био најбољи у Југославији, да би и неколико сезона након тога наставио да вози на високом нивоу, у класи од 600 кубика.

- Та класа ми је била омиљена, а и када сам 2005. године купио нови серијски мотор, било ми је јефтиније да се купи опрема да се он фризира, како бих био конкурентан и добио прилику да и даље возим на високом тркачком нивоу, што сам у периоду од неколико година и остварио. Временом сам изгубио корак са колегама тркачима, требало је више инвестиција како би мотор имао више снаге на правцима, нисам могао то да покријем, па су ме онда стизали професионални возачи који су куповали тркачке моторе тако да мој серијски мотор више није могао да се мери са њима – објашњава Симић.

Професионалну каријеру завршио је у Србији 2008. године. Последњу трку возио је аматерски 2014. године када је испред своје фирме представљао моделе мотора које је та фирма продавала.

- Фирма је повремено организовала трке како би својим купцима показала моторе на делу, тако да сам често возио и уживао у томе. На једној од тих трка као човек од педесет пет година нашао сам се у друштву дупло млађих момака, који су ме питали шта ја тако матор тражим ту, одговорио сам им да сам дошао мало да се провозам. Када сам их после све оставио у прашини, далеко иза себе, на крају су ми пришли и пружили руку...  – прича бивши шампион државе.

Током своје каријере, а и након ње, Симић је имао подршку породице која је разумела његову љубав према моторима, тркама, па су га тако често пратили и гледали како кроти кривине различитих стаза. Иако је овај спорт један од оних који може да буде опасан, Симић каже да људи треба да буду свесни да се њиме баве професионалци.

Како каже, иако је након више од 25 година рада у струци мото механичара променио посао, и даље је у контакту са моторима, људима који се тркају, својим некадашњим колегама, пријатељима, људима који су га пратили и подржавали и нада се да ће мото спорт у Србији и наши тркачи добити праву стазу на којој би могли да покажу свој квалитет.

Срђан Кнежевић

Пише:
Пошаљите коментар