ДАН РОЂЕЊА И ДАН СМРТИ НИСУ СЛУЧАЈНИ Психотерапеут са онкологије тврди: Добри људи брзо умиру, а ево и зашто

У свакодневном животу, када разговарамо са људима, често чујемо како кажу: "Он је био тако добар човек. Не знам зашто му се то десило па је умро!"

Међутим, запитајте се: Како је умро? Јер је веома важно како особа премине. Смрт је важна за људско самопоимање. Смрт није само негативна.

Нема живота без смрти.

Смрт је природан процес. Многи писци су покушавали да прикажу живот бесмртне особе, али то је страшан живот. Шта је бескрајан живот - бесконачно понављање земаљских искустава, заустављање развоја или бескрајно стање? Тешко је чак и замислити болна стања особе која је бесмртна.

Смрт је награда, предах, ненормална је само када се изненада појави, када је особа још у успону, пуна снаге.

Постоје приче о руским сељацима који су под старе дане, када више нису могли да раде у пољу, када су постајали терет породици, отишли да се умију, обукли чист веш, дошли испред иконе прекрстили се, легли и умрли. Њихова смрт је дошла без изражене патње која настаје када се особа бори са смрћу.

Ти сељаци су знали да живот има дубљи смисао.

У својој пракси сам имао пример особе која се борила са раком. Војник. Често се шалио како је преживео три рата, како је смрт за брк вукао и ето га сад она стигла. Међутим, годинама се лечио док једном није пао на постељу. Тада је рекао: "Готово је умирем!" Лекари су му прогнозирали још годину дана живота, међутим он је рекао: "Не, не ово је смрт - знам!"

И умро је у року од пар дана, без физиолошких предуслова за то. Он је једноставно одлучио да умре. То значи да се ове пројекције смрти могу остварити ако особа науми.

Како ћете умрети, можете да знате онај моменат кад знате како сте се родили. Ако се особа лако рађа - лако умире. Ако се тешко рађа - тешко и умире.

Дан смрти особе није случајан, као ни дан рођења. Статистика је открила да постоји подударања код људи у датумима смрти и датумима рођења. Када погледате мало датуме видећете да је рецимо деда умро месец дана од рођења унука. Или је бака умрла у среду, а унука рођена у суботу.

Овај прелаз и мимоилажење генерације није случајно.

Клиничка смрт или други живот?

Десет година сам радио на Онколошком институту као психотерапеут и једном сам био позван да разговарам са младом женом. Током операције, њено срце је престало да куца. Реанимирали су је, а када се пробудила замолили су ме да разговарам са њом да видим да ли се њен ум променио. Она се извињавала због тога што је узнемирила докторе.

"Како сте могли да видите докторе, када сте били под наркозом, а онда је још и ваше срце престало да куца?" питао сам је.

"Докторе, рећи ћу вам, али да ме не пошаљете на психијатрију," рекла је она озбиљно.

Тада је испричала: Када је уронила у наркотички сан, осетила је као да јој се душа одвојила и изашла из ње. Видела је лекаре како се нагињу око њеног тела. Помислила је: како ми је ова жена позната. Да би се касније сетила да је то она. Тада је чула докторе који су говорили како је срце престало да јој куца. Тада је помислила да је умрла и са ужасом се присетила да се није поздравила ни опростила са кћерком, са мајком... Забринутост ју је буквално гурнула у леђа и она се нашла у свом стану. Видела је кћеркицу како се игра са луткама, док је бака (њена мама) седела и шила нешто. Неко је на вратима покуцао и ушла је комшиница Лидија. У рукама је носила хаљиницу са тачкицама коју је дала Маши (њеној кћерки). Девојчица је срећно потрчала да узме хаљину, па је при томе запела за сто и просула сок који се разлио испод стола. Девојчица је заплакала, а мајка јој је пришла помиловала је по глави и рекла да не плаче да се то дешава. Девојчица је није чула. Жена је схватила да дете не може да је види па је пожурила у салу. Тада јој је срце поново почело да куца.

Отишао сам код њених кући да им саопштим да је жена добро. Питао сам баку да ли је данас долазила комшиница и да ли је донела детету хаљину. Бака је у чуду потврдила ово.

Тада сам закључио да током клиничке смрти долазимо до тога да је психа присутна, али не и душа.

Пошто сам био у могућности да са пацијентима разговарам о смрти, тако сам се са неколико њих договорио да ми кад умру јаве како је тамо горе.

Једна моја пацијенткиња је умрла и прошло је доста времена, а ја сам скоро заборавио за њу. Једном приликом док сам спавао осетим да су се упалила светла у соби. Пробудим се и видим поред мене, на кревету седи та жена. Одушевљен почињем да причам са њом и у следећем минуту опет падам у неку врсту сна из којег се будим ужаснут да бих сватио да светло и даље гори и да та жена седи поред мене. Она се смеши и каже: Ово није сан. Али ја немам снаге ништа да је питам, ништа да јој кажем.

Тада сам схватио: није на нама да сазнамо како је тамо горе. На нама је да живимо живот најбоље што умемо. Постоји време живота, и време смрти. Ми сад морамо да уживамо у времену живота.

А ако желимо да нас неко памти на овом свету, морамо себи да рађамо децу, да гајимо добре породичне односе. Јер су то једини људи који ће занти да смо постојали, причаће другима о нама, сутра када нас више не буде.

(Курир)