ВЕДРАНА РУДАН ИЗЈАВИЛА ЉУБАВ СРПСКОЈ ПРЕСТОНИЦИ Списатељица сломљена што не може да дође на Сајам књига: Било би ми драго да могу да кажем, ако могу да верујем, људи, видимо се следеће године
Једно од омиљених лица међу књижевницима је Ведрана Рудан, која ове године због болести неће моћи да се придружи празнику писане речи. Тим поводом је послала отворено писмо.
Међународни београдски Сајам књига отворио је врата публици, али и књижевницима 18. октобра. До 17. октобра љубитељи лепе речи имаће прилике да пронађу своје примерке, али и да упознају многобројне књижевнике.
Једно од омиљених лица међу књижевницима је Ведрана Рудан, која ове године због болести неће моћи да се придружи празнику писане речи.
У част Сајма књига, који у њеном срцу има посебно место, она је на свом порталу рудан-инфо објавила ауторски текст под називом "Београде, волим те", који вам преносимо у целости.
"Београде, волим те"
"Када сам сазнала да имам рак, прво што ми је пало на памет било је да позовем све који би то требало да чују од мене. Међу првима је био господин Дејан Папић, власник "Лагуне“, моје издавачке куће. Сећам се да сам му без увода рекла: "Ја имам рак, нећу моћи да дођем на Сајам књига".
Нашла сам човека. Објаснила сам му да ме чека тежак третман, скупо зрачење... Нисам била баш кохерентана јер ми је одмах речено да је мој рак "посебан", да преживљавам, уз обавезну превентивну хемотерапију...
Нико од лекара није успео да ме убеди да у мом случају хемотерапија може било шта за мене, па сам је одбила. Нисам хтела и не желим да проведем последње дане подригујући се и зурећи у, како су ми рекли, "вероватно крваве дланове" и "вероватно крваве табане".
Јебеш дланове и табане, зарадила сам за живот. Дуго нисам слушала шта ми доктори говоре, имам јак утисак да када причају о мом карциному не знају ништа. Искључена сам, састајем се са њима јер на томе инсистирају они око мене, који не желе да чују да сам смртна. Њихова љубав је дирљива, жао ми је што пате, помирила сам се са својим раком.
Али... не могу да се помирим са чињеницом да због болова, анемије, слабости ове године нећу моћи да попијем кафу ујутру, уђем у ауто и одем на Београдски сајам књига са мојим мужем. Одлазак у Београд крајем октобра је наша дугогодишња рутина. Тамо промовишем своју нову књигу, ту су сви моји најбољи пријатељи...
Ове године ћу бити код куће, лежати на каучу и замишљати како се неко од мојих колега дружи на штанду "Лагуне" и грицка Мелине колаче. Мела је моја сестра из Београда. Када смо заједно у највећој гужви, увек имам утисак да смо саме на свету. Толико волим Мелу да не могу то да опишем.
Момци и девојке из "Лагуне" ће бити ту, а неки други писци ће снимати мобилним телефонима док потписују књиге. Биће ту Јасмина, Тања, Минка... Биће ту и Дејан, човек који ми је помагао у најтежим тренуцима мог живота, а да га нисам ни питала, а камоли очекивала. Тренутно сам у крвавој борби за ситни новац са својим америчким издавачем, да му кажем какав је Дејан Папић, не би веровао.
Не раде ни моје хрватске колеге, које један од најпознатијих хрватских издавача третира као нуклеарни отпад. Безосећајно копиле. Да, волела бих да загрлим Дејана, иако не волим да се грлим. Нећу моћи да га загрлим.
Лежаћу на каучу код куће, кауч је жут и помало личи на фотеље у хотелу Цептер на Теразијама, "нашем" хотелу. За мог супруга и мене, Зептер није хотел, он је већ дуго наш београдски дом и тим који тамо ради су нам драги људи.
Власник ми шаље апарате за лечење све време док сам болесна, нуди ми сваку замишљену и незамисливу помоћ. У мом Виберу су његова срца и мудре изреке које лече све. Филип ме засмејава.
Недостајаће ми доручак у стану, припреме за ваше наступе, нервоза пред одлазак на Сајам где ће ме чекати хорда мојих читалаца са књигом у руци.
Превише сам тужна. Волим Београд јако, јако дуго, његов убитачан ритам, његове књижаре и "стари" сајам накита, разговоре са Славком која је толико пуна живота и планова и која ми толико помаже да ме боли. То боли.
Немам ни једну Тању у Хрватској која би ми грејала душу, у Београду имам четири Тање. У Хрватској немам Флавија Ригоната. Да ли уопште разумеш моју агонију? Сваке године, сваке године супруг и ја славимо рођендане у Београду. Славили смо их.
Било би ми драго да могу да кажем, ако могу да верујем, људи, видимо се следеће године. Не могу. Не верујем у то."
kurir.rs/dnevnik.rs
