Светлана скоро 20 сати путовала до Лефкаде, па се тамо и удала: "Није се исплатило да се враћам"

Овако за Tеlеgraf.rs почиње причу Светлана Antypa Фотини, девојке из Србије, која је кренула у Грчку на море, а потом на Лефкади упознала човека свог живота. Данас, срећна, успешна и вољена живи свој сан, а има и круну своје велике љубави, сина Николаса.

- Први пут када сам отишла у Грчку на море ишла сам у Пефкохори и знала сам да је Грчка земља у којој бих могла да живим. Маслињаци, мирис мора, плажа, људи који не журе нигде. То је живот о каквом сам маштала - прича нам Светлана и додаје:

- Стицајем околности, 2014. у фирми у којој сам радила, упознајем девојку која лети ради на Лефкади у месту Василики. Постајемо другарице и она ме је 2019. звала да дођем код на летовање као њен гост. Једва узимам годишњи одмор, пакујем се и сва срећна крећем ка Лефкади. Никад нисам била на острву.

Сан о летовању у Грчкој почео је да добија ноте реалности које су Светлану годинама чекала.

- Стижем на острво око 9 ујутру, после 18 сати вожње, одушевљена што видим своју другарицу, одушевљена морем, мешавином разних мириса, мора, вина, маслина. Не одвајам се од другарице, јер у том моменту не говорим ни грчки ни енглески. Око 22 схватам да сам тај дан од узбуђења заборавила да једем - присећа се и додаје:

- Кажем јој да сам јако гладна и она ме одводи у таверну "То Kyma" код њеног пријатеља Василиса (мог мужа). Долази један симпатичан Грк да нас услужи, погледа мене и скамени се. Каже мојој другарици "ово ће да буде моја жена". Она се насмешила и превела ми, а и ја сам се само шармантно насмешила. После је сео са нама, покушавајући да ми се обрати, али ја га ништа нисам разумела, па је моја другарица тих 10 дана била запослена да преводи све шта каже - присећа се.

Није ни слутила да ће упознати љубав свог живота, али и да ће он убрзо доћи у нашу земљу, само због ње, само због љубави.

- Тих 10 дана никад нећу заборавити, он је дању радио, а увече смо излазили у град. Када сам одлазила, дошао је да ме испрати и рекао је: "Ја долазим 15. октобра у Србију да те боље упознам". Чекала сам тај октобар са нестрпљењем, јер сам осетила да је то тај господин прави. До октобра и он и ја смо радили, али смо се чули, ја сам за 2 месеца сама научила енглески, јер сам мислила ако га не научим изгубићу Василиса.

Дан који је дуго чекала, освануо је, а тада је почела да се пише нова страница у њеном животу.

- Долази он у Србију, одушевљен нашим људима, храном, да би 11. новембра, пред мојим родитељима клекао и рекао "хоћеш да се удаш за мене"? Била сам пресрећна и одушевљена. Извадио човек прстен и запросио ме. Свадбу смо заказали за 29. фебруар 2020. године.

Свадба се десила убрзо, а обичаји су били мешовити како би се испоштовале обе фамилије.

- Свадбу је желео да правимо у Србији. Дошла је његова фамилија из Грчке. Од обичаја смо имали куповину младе и предају букета испред цркве (грчки обичај је да младожења преда бидермајер млади испред цркве). Ах пропустила сам моменат да пред Нову годину сазнајемо да ћемо постати родитељи - прича нам Светлана.

Пандемија корона вируса, пореметила им је планове, али само на кратко.

- Таман кад смо резервисали авионске карте, да идемо сад већ нашој кући, у Србији је проглашено ванредно стање због короне. Морали смо да чекамо 22. мај да би он сам отишао у Грчку, да припреми таверну за сезону. Испратила сам га на аутобуску станици, авионске карте су пропале, и била сам у 6. месецу трудноће, остајем сама у Београду, моја љубав, мој муж одлази на Лефкаду - присећа се.

Само је чекала моменат, да се отворе границе и истог тренутка је купила карту и са све стомаком до зуба, отишла пут Грчке.

- Почетком јуна јављају да особе које имају било какав грчки документ, могу да уђу у грчку. Купујем карту и кажем сада већ мом мужу да ми пошаље венчани лист на грчком језику. И одлазим у земљу из снова.

Нико није ни слутио да ће се њена судбина овако одигравати, те су пријатељи и породица били шокирани, али и срећни, јер је она срећна.

- Моји пријатељи и родбина су били у шоку када сам им саопштила да се удајем и да идем у Грчку да живим. Родитељи су били срећни, јер сам нашла неког ко ме воли и кога ја волим, али им није било свеједно што идем тако далеко, чак 1.100км. Слећем на аеродром у Атини, први пут сам тада летела. Пролазим све контроле и тестове и излазим са кофером, а мене чека моја љубав највећа. И ту креће нови живот, нова страница у роману званом живот.

Круна велике љубави на први поглед јесте син Николас.

- Долазим са мужем на Лефкаду касно ноћу, лежемо да спавамо, ујутру када је свануло, отварам терасу и удишем онај слани ваздух и изговарам σαν τιν Λεύκαδα δεν εχι (нигде није као на Лефкади). То сам од мужа научила који је то стално понављао. После три године на Лефкади, мислим да нигде другде не бих могла да живим. Имам сина од 3 године зове се Николас, он је моја срећа и радост, имам дивног мужа Василиса. Није ми било лако да се прилагодим на средину. Ја која сам 30 година зивела у великом граду, дошла сам у средину где зими нема толико пуно људи. Лефкада није иста зими и лети, лети је све пуно, али зими се види она њена права лепота. Све је другачије, чаробна је. По мом мишљењу Лефкада је краљица Јонског мора - прича нам поносно Николасова мама.

Како истиче, Грчка јесте њена земља из снова, али једно јој увек фали - породица.

- Истина је да ми недостају родитељи и брат, али они долазе једном годишње код мене на летовање, ја долазим у Србију једном годишње на зиму, чујемо се стално. Тако да они када дођу имам осећај као да су се вратили са посла.

Према њеним речима, менталитет је сличан, али су Грци одсечнији када је у питању рад.

- Предности Грчке што је све опуштено и смирено, док је у Србији све узурбано. Грци ако не желе да раде они неће радити, таман да се све окрене наопако, док је у Србији другачије. Сви негде журе и јуре. У Србији сам радила разне послове, у Грчкој чувам дете и бавим се резервацијом сместаја које имају мој муж и његов брат. Нешто као рад од куће. И наравно, посвећена сам детету максимално - објашњава нам разлику.

Поред филмске љубави коју је доживела, једна сцена ће јој остати урезана до краја живота.

- Сцена коју никада нећу заборавити, је када ме је другарица одвела на њихово вече и када је Грк пришао и извео ме да играмо и док сам се окренула подигао ме на раме и вртео у круг пред одприлике 100 људи, док су сви тапшали и снимали ме. Исто нећу ни да заборавим време проведено са Василисом и мојом другарицом. Мој неки закључак је да се снови остварују, само треба веровати у њих и да љубав на први поглед заиста постоји - закључује за наш портал Светалана.