Угланцани олдтајмери се шепурили крај бечејског парчета Тисе

Блистали су патинирани луксузни аутомобили, али и они намењени средњој и радничкој класи.

“Није нам овај сусрет најмасовнији по броју учесника, било их је око 150, али највише је оних који су дошли да их виде, на старту у Новом Милошеву, касније у центру Новог Бечеја, па до продуцирања на шеталишту крај Тисе у Бечеју. Свему је допринео програм, почев од такмичења на полигону спретности на бициклима за децу, преко умећа одраслих на мотору и трка времешних модела, до музичког програма и штандова домаће радиности и удружења грађана. Задовољни смо како је све протекло, а чујем да су и учесници и публикум”, вели председник клуба Атила Силађи.

Много је било аутомобила, налицканих за ову прилику, па је имало шта да се види. Посебну пажњу привлачио је „форд МГ кабриолет“ из 1950. с таблицама Велике Британије.

“Регистрован је у мојој otaybini, али ја већ деценију живим у Сремској Каменици.Тај аутомобил ме одржава младим, а по годинама одавно то нисам. Иначе, у МГ аутомобиле сам заљубљен од своје 19. године”, објашњава Дон, професор у пензији.

На овогодишњем сусрету олдајмериста није било баш изузетно старих возила, али јесте задивљујуће очуваних оригинала.

„Фолцика“ од пола века, као да је баш из фабрике

“Мој „волво 122С амазон“ је цео уникатан, а прешао је 127.000 километара. Мој ујак га је уплатио 1959. а испоручен му је тек 1964. Та кола су рађена само за америчко тржиште и била је велика јагма за њима. Од 1958. произведено је само 671.000 примерака. Швеђани имају обичај да кажу да се данашњи штанцују као конзерве, а „волво“ се и данас прави”, поносно наглашава Мирко Кнежевић из Старе Пазове.

Блештао је и пет година млађи „трабант“, каквим се некад из Источне Немачке, али и других земаља Источне Европе, долазило на Јадран. Офарбан је у нежноплаву боју, с белим кровом, фелнама и седиштима.

“Купио сам га од првог власника пре 12 година и полако га сређивао. Налазио сам оригиналне делове и склапао мозаик. Уложио сам много времена и уз помоћ пријатеља, ево, успео да га репарирам као да је нов. То му је, од кад сам га средио, прво експонирање. Уживам у њему и не размишљам о томе да га продам, мада купаца има”, похвалио се Бечејац Атила Иван.

Мирко Кнежевић наследио од ујака „амазонца“

Мало даље, годину млађи, „фолксваген буба“ беби-плаве боје, зрењанинске регистрације. Проглашен је и официјелним аутомобилом бечејских Сусрета јер је на њему баш све фабричко.

“Пазарио ју је мој отац Веса агроном, како су га сви ословљавали у Бечкереку, ја је наследио и придржавам се правила којих се он држао и зато ауто као да је јуче купљен. Ова „буба“ је за 47 година прешла само 72.000 километара, у њој се никад није запалила цигарета, нити је није вожена по киши или снегу. Увек је била гаражирана. Јесенас на изложби у Панчеву пришао ми је један Шваба и замолио да је прегледа. Тражио је поједина места где би прво требало да кородира и нигде их није нашао. Казао ми је да ни у Немачкој такве „бубе“ нема. Има рестаурираних, има и оригинала, али у таквом стању врло мало или ниједна. Питао ме је за цену и рекао сам 40.000 евра, а он ми одговорио да је пристојна за такав аутомобил, вели Славиша Аћин, син покојног Весе агронома.

Кабриолет МГ с британским таблицама

Исприча и анегдоте о свом оцу и „буби“, да поткрепи откуд тако очувана кола.

- Био је „чираш“ и повремено путовао у Врњачку бању по воду. Пре поласка мама је имала задатак да слуша временску прогнозу на „Дневнику“ и тек кад Каменко Катић каже да три дана викенда неће бити падавина, палио би машину. Ишао је и на три путовања у Швајцарску, на првом 1971. купио је радио и пресвлаке, које сам ја, веровали или не, тек лане први пут опрао.

Вредни ентузијасти клуба, који је „помирио“ два Бечеја и доказао да Тиса спаја људе, а не раздваја, планирају у септембру уличне мото-трке, због безбедности само у класи до 50 кубика, да тиме обележе четири деценије од последњих одржаних у граду.

Властимир Јанков