ТВРЂАВА НА ДУНАВУ На Дунаву Рам, а у Раму храм...

Срце нам је заиграло када су се иза једне окуке у даљини почели да назиру обриси ове средњовековне утврде. Како смо јој се приближавали она је добијала изглед замка из дечије маште.

Када је скела пристала у Рам степеницама смо се попели до улаза у тврђаву. Ту нас је дочекало насмејано лице водича Илије Јацановића, Шапчанина кога је посао правног саветника, а касније и менаџера за време реконструкције тврђаве довео у Рам. По завршетку радова Илији је срце остало у Раму, ту се оженио и стекао породицу и на велико задовољство оних који посећују ову утврду постао водич, јер на изузетно занимљив начин дочарава приче које крије ово здање:

– Тврђаву у Раму 1483. године је саградио Бајазит ИИ, султан коме је Сулејман Величанствени био деда. То није велика тврђава, јер је у својој основи имала 25 пута 35 метара и једна је од три оригиналне турске тврђаве грађене на нашим просторима (друге две су Шабачка тврђава и Фетислам код Кладова). Остале тврђаве су Турци преузимали, дозиђивали, преправљали... У то смо сигурни, јер је ова тврђава грађена према аршинском систему мера који је био заступљен у Отоманском царству. Ово је прва артиљеријска тврђава у овом делу Европе и сваки од 36 прозора је по једно топовско место. Колико је то било велико послужиће податак да је београдска тврђава Калемегдан, која је била далеко већа у исто време имала 22 топовска места.

Рамска тврђава је саграђена од шкриљаца, камена који је утврђењу дао постојаност и специфично плаво-зеленкасту боју која очарава данашње посетиоце, али је привлачила и многе старије народе да баш на том месту граде. Желели смо да од нашег водича сазнамо зашто је баш на ово место посебно:

– Тајна лежи у четири планинске реке које се овде уливају у Дунав: Морава и Млава, друге две Караш и Нера, које долазе са банатске стране. Ове реке, осим што упумпавају велику количину воде, муља, шљунка и песка, успоравају ток Дунава и чине га мирним и повољним за прелазак. Зато на овом месту и постоји скела која повезују Банат и Србију, којом сте и ви прешли, а истим тим путем су прелазили и цареви, краљеви, султани... Овде ће император Трајан у II веку нове ере саградити први Трајанов мост преко Дунава који је био понтонски мост, који је овековечен на Трајановом стубу у Риму, тако да и данас можемо да знамо како је изгледао.

Када се погледа тврђава многима се намеће питање шта било оригинално, а шта је реконструисано. Чињеница је да је она била прекривена са око четири метра наноса. Ветар који стално дува на овом простору на сваких сто година нанесе по један метар. Овај нанос земље је утицао да се сачува и конзервира све оно што је било испод. На оно што је било изнад имао је утицај зуб времена.

– Важно је истаћи да смо имали горњу коту тврђаве, а да смо рестаурирали само оно што је недостајало. Пет година смо истраживали материјале који су употребљени за зидање тврђаве, па је реконструкција почела так онда када се сазнало како се правио малтер, из ког је мајдана довожен камен, како се правила цигла. Турци су учествовали у обнови Рамске тврђаве не само финансијски, него су је њихови најбољи стручњаци и мајстори обнављали и за то добили највише оцене о наших конзерватора.

– Аршин је турска мера коју ми називамо лакат – али се није мерило од врхова пристију до лакта, него до рамена. Код нас је ова мера била упамћена као двострука и неједнака – можда је то последица чињенице да је поред тог грађевинског постојао и цариградски који је већи, чаршијски који је мањи, па кројачки који је још мањи – а простора за злоупотребу је изгледа било највише – открио нам је наш водич Илија Јацановић.

Унутар тврђаве су постојали спратови где су боравили војници. Овде је било стационирано око 100 војника. Оно што тврђаву чини специфичном је да је сваки спрат имао своје грејање – што је био камин од којих је сваки имао свој оџак. Постојали су и тоалети и канализациона мрежа унутар тврђаве.

– Још занимиљивије је да спратови немају међусобну комуникацију степеништем да би што теже било освојити овакву тврђаву. Степеништа су грађена тако да угарски ратници у оклопима нису могли лако да се крећу, постоје чак 7 углова од 90 степени који онемогућавају брз пролаз... Пуно је таквих конструкцијских детаља које су градитељи смислили да би отежали освајање ове фотификације.

Међутим, у оквиру Рамске тврђаве налази се један кружни објекат који се није уклапао у целу причу: када је измерен увидело се да његове мере нису турски аршини, него римске стопе, јер је заиста је објекат и био из римског периода. Према речима нашег водича Илије Јацановић оно што је изазивало недоумицу је то што су зидине овог објекта дебљине три метра:

– То је веома много, јер зидине Рима имају 3,5 метара, па смо истражујући наишли на натпис на латинском језику испод тврђаве на обали Дунава на коме пише: „Јупитеру, највећем, најмоћнијем од свих богова, подиже барјактар VII Клаудијеве легије Гајус Лицинијус Руфин“. Испоставиће се да је овај објекат гробница римског војсковође – унутра је био положен његов скелет и постојала је купола од цигала како би се гробница заштитила. Са горње стране је било светилиште посвећено Јупитеру.

– У Раму ће своју каријеру започети Вук Стефановић Караџић, који ће радити као ђумругџија, односно управитељ српске царине. У Рам ће доћи прота Матеја Ненадовић када креће у прву дипломатску мисију у Русију, а из ове земље ће се у Рам вратити Карађорђе да био подигао Други српски устанак. За тај прелазак код кума у Радовањски луг је дао своје две последње кубуре – открио нам је наш водич Илија Јацановић.

То је је унело светло у целу причу, али није било јасно зашто су Турци градећи ову тврђаву оставили тај објекат у њеном средишту. Зашто су градитељи ове тврђаве, који су водили рачуна о сваком и најмањем детаљу, остављају овај објекат нетакнут желели смо да сазнамо од нашег водича Илије Јацановића:

– Познато је да исламска религија забрањује да се руше туђи религијски објекти, него им обично дају другу намену. Али овај објекат није добио никакву другу намену. Била је недоумица одакле толико поштовање према туђој религији и хероју чији су остаци ту лежали вековима... Наметнуо се други пут размишљања и почело је истраживање како је настало име места Рам: на овом простору су боравили Келти, који су овде саградили храм, по којем је названо место. Када су Турци дошли у место које се зове Храм, па када нађу гробницу једног војника и светилиште које је посвећено војничкој срећи и успеху, онда они не само да неће рушити ово светилиште него ће га чувати као да је њихово. Ако се зна да је у нашем језику глас „х“ прилично нетипичан и да га се веома лако ослобађамо од Храма до Рама није тешко доћи.

Текст и фото: Марина Јабланов Стојановић