Туристичка организација општине Жабаљ представила „Пут сира и меда“

Данас момци све чешће не мрдају из своје фотеље, често преко друштвених мрежа покушавају да нађу неку заносну снашу можда баш из Жабља, Госпођинаца, ил’ Чуруга... Било би им боље да протегну ноге и да виде шта се то лепо крије у жабаљском крају. Рогљева, додуше, више нема, друга су сад времена, али зато има много тога лепог, занимљивог и укусног. Туристичка организација општине Жабаљ их зове, и не само њих, него и све нас да кренемо „путевима сира и меда“ не би ли открили шта се све то крије у овом крају:

– Због пандемије смо осмислили програме на које је могуће индивидуално доћи као што је „Чурушки шпацирунг“, као и овај „Пут сира и меда“. Желели смо да приближимо лепоте нашег краја: паркове природе Стару Тису и Јегричку, да промовишемо голф клуб, пољопривредна газдинства која су оворила врата туристима, али и да посетиоце упознамо са знаменитостима наше општине – открила нам је Марија Чупић, директорка ТОО Жабаљ, која је представила ову инфо-туру медијима.

Прва станица, да се крене слатко – била је у газдинству породице Владисављевић из Госпођинаца, која се пчеларством бави преко 60 година. Осим насмејаних лица домаћина дочекао нас је мед, штрудле с маком и орасима и раздрагани коњи и понији. Права је атракција провозати се у мини-фијакером коју вуку понији.

– Данас имамо 250 кошница, нудимо више врста меда, прополис и полен, а прошле године смо изградили комору за апитерапију. Ову врсту терапије која се препоручује свима који имају проблема са дисајним органима. Удише се ваздух које пчеле пречишћавају и осећа се благотворно дејство вибрација које оне производе, које делују опуштајуће и антистресно – објаснио нам је пчелар Милан Владисављевић.

Пут нас је водио до лепе плаже на Старој Тиси где се може пронаћи спас када крену летње жеге. Потом смо у Чуругу имали прилику да нам Зорица Радишић представи пољопривредно газдинство своје породице и да нас упозна са заокруженим процесом од њиве до трпезе у производњи сира:

– Ми смо четврта генерација у овој породици која производи сир, али се бавимо ратарством и сточарством. Свака снаја је дошавши у ову породицу дала свој допринос у производњи сирева, а мој је на пољу полутврдих и тврдих сирева. Посебно сам поносна на наше награђиване полутврде сиреве.

После дегустације финих сирева имали смо прилику да видимо како настају чувене свилене бомбоне чију тајну израде чува Славко Миливојев. Оне се праве у њиховој занатској радњи, која има традицију дужу од једног века.

У Чуругу вреди обићи и Парк природе Тиха Тиса и прошетати се до Рођине ветрењаче.

– Породица Стојшин, у чијем је власништву ова ветрењача, је из друге половине XIX века, израђена је у Мађарској и Тисом је на сплаву довезена до Чуруга. Ова породица је имала још шест ветрењача, али је само ова остала. Занимљиво је да ова ветрењача има потпуно очуван механизам. Она је под заштитом државе и реконструисана 2008. године од стране Покрајинског завода за заштиту културе. На жалост, ова ветрењача се, за сада, може видети само споља, јер њени власници нису заинтересовани да је претворе у музеј – рекла нам је Марија Чупић, директорка ТОО Жабаљ.

Свако ко посети Чуруг изненедиће импозантност цркве Васкресења Господњег са три торња, од којих је највиши 55 метра. Ширине је 17, а дужине преко 50 метара и спада у веће православне храмове не само у Војводини, него и у Србији. Међутим, познаваоце историје то неће изненадити, јер Чуруг је до регулације тока Тисе био богато лучко место са сталним растом становништва:

– Већ у XVIII веку Чуруг је имао цркву близу обале Старе Тисе, али је убрзо постала тесна, јер је становништво расло, па су житељи саградили другу цркву која је у буни 1848. године страдала. Тако се одлучује да се гради трећа црква која је настала по плановима аустријског инжењера Јосифа Крафта. Ова црква је првобитно имала само један торањ, али Чуружани, да би показали своје богатство, су јој са обе стране додали по још један торањ. Иконостас у мермеру је пројектовао Михаило Валтровић, а коначни печат дао Ђорђе Крстић, један од најзначајнијих представника српског реализма у сликарству.

Оно што је занимљиво јесу црквена звона од којих највеће тежи пет тона. Првобитна звоона су, током Првог светског рата, претопљена у оружје, па су тридесетих година направљена нова. Међутим, када су постављена, била су нехармонична, па је позван Исидор Бајић да проба да их усклади. Наравно, овај наш велики композитор је то успео и од тада се надалеко чује њихов складни звон – открила нам је Марија Чупић, директорка ТОО Жабаљ.

Ногу пред ногу, запутили смо се до центра Чуруга где је и Музеј рације у који је посвећен сећању на бројне невине жртве које су побили мађарски фашисти у овом крају. Пут нас је водио даље до локалне винарије где нас је дочекао Гавра Ботић и упознао с традицијом узгоја винове лозе у равници. Посета Парку природе Јегричка, где је дозвољен спортски риболов нас је све одушевила, јер смо имали прилику да видимо како је пред нашим очима риболовац Небојша Средојев из Торде уловио амура од 18 килограма!

– Овде могу да се, осим амура, нађу и шарани, смуђеви, деверике и бела риба... Вода је Бе-категорије – значи чиста, има овде и ракова и видри. Постоји могућност да риболовци откупе уловљену белу рибу, као и шаране – рекао нам је Горан Ракита из Удружења спотских риболоваца „Младост Јегричка“.

Небојша је свог амура вратио у Јегричку, а ми смо наставили даље до лепо уређених терена Голф центра Жабаљ где нас је менаџер Зорица Пинтарић упознала с понудом и условима Голф клуба, а инструктор Роберт Савић са основним правилима голфа, након чега се део наше мале екипе окушао у својим првим голф ударцима.

Нашу авантуру смо завршили у „Дебелом ладу“, где смо сабирали многобројне утиске, а да ли је „Јела, лепша него бајна вила“ с почетка ове приче запала за око неком момку – не знамо, али смо сигурни да се кући вратио с пуно лепих утисака и да ће опет доћи!

Текст и фото: Марина Јабланов Стојановић