Остали последњи у грчком селу и од тога направили породични бизнис

Оно би било као и свако друго заборављено село са каменим кућама из средњег века да у њему није остала да живи само једна породица, која је направила бизнис од тога што су остали последњи становници. Отворили су малу таверну у којој једном недељно организују грчко вече са музиком, а гостима служе домаћи мед који сами праве, вино, грчке специјалитете, као и специјалитет куће - јогурт са медом. Глава куће Костас раширених руку дочекује све путнике намернике који сврате у село. Сваком пожели добродошлицу и са својом женом и ћерком вољан је свима да објасни и да одговори на питања зашто је његова породица остала једина у селу. Оближњи водопад се налази на 45 минута пешице и Костас ће свакоме ко га упита за њега одушевљено узети показати видео водопада на свом телефону, као нешто што се мора видети, али уз прикладну обућу за пешачење, иначе је његова препорука да се водопад остави за други пут. Идеалан период за обилазак водопада је пролеће када су кише обилније, те и има више воде, док он лети некада потпуно пресуши.

Данас таверна “Кастро” прима госте из целог света који радо купују производе Костасове породице како би им помогли да наставе да живе као једина породица у селу. Мед, вино и маслиново уље су наравно све домаћи производи. Ово село је несвакидашње још по томе што има разрушени дворац, по којем је и добило назив, који је изграђен 1403.године и припадао је династији Гаитилуси из Ђенове, која је остала упамћена по добром, и сматрају их доброчинитељима на острву. Владали су око 40 година. Тврђава се налази између клисура и јаруга са којих се пружа фантастичан поглед на острвске пределе.

Кастро је проглашен историјским спомеником 1880.године и иако се данас до њега стиже колима за десет минута и пут се препоручује само сигурним возачима због многих кривина, сигурно је некада била неописива авантура сиђи до мора које је 500 метара надморске висине ниже од села. За то је потребно око два, три сата хода за оне који желе да пешаче по асфалтираном путу, међутим ово село је асфалт добило тек недавно, а постоји и пут кроз шуму за све љубитеље природе.

Село смештено у самом центру острва Тасоса доживело је процват у 19.веку, али се након тога становништво преселило ближе обали како би одржавао плантаже маслина којима је ово острво испуњено. Други су пронашли посао у руднику “Металија” у Лименарији, док су трећи отишли у иностранство ради лакаше зараде или посао потражили у обалским местима. Тако је у Кастру остала да живи само Костасова фамилија, којима судећи по осмесима уопште није лоше.

Неке од камених кућа су данас реновиране и представљају викендице, а на терасама на првом спрату могу се видети овце и козе како безбрижно одмарају.

У центру села налази се и црква која датира из 1804.године, за чију изградњу је Султан дао дозволу и која је подигнута за свега 40 дана, а у изградњу су се укључили сви мештани. Црква је посвећена Светом Атанасију, који се слави 18. јануара и две недеље око овог празника село опет заживи. Тих дана, некад и под снегом, село добија потпуно другачији изглед, а уске уличице су препуне људи, смеха и музике.

Костас ће свима на карти исцртати шта треба обићи у селу, а очи му посебно засијају када се помене водопад који редовно обилази са својим унуком. Сакривен дубоко у шуми и окружен високим дрвећем представља прави мали бисер овог зеленог грчког острва.

 Маша Стакић