Ostali poslednji u grčkom selu i od toga napravili porodični biznis

Ono bi bilo kao i svako drugo zaboravljeno selo sa kamenim kućama iz srednjeg veka da u njemu nije ostala da živi samo jedna porodica, koja je napravila biznis od toga što su ostali poslednji stanovnici. Otvorili su malu tavernu u kojoj jednom nedeljno organizuju grčko veče sa muzikom, a gostima služe domaći med koji sami prave, vino, grčke specijalitete, kao i specijalitet kuće - jogurt sa medom. Glava kuće Kostas raširenih ruku dočekuje sve putnike namernike koji svrate u selo. Svakom poželi dobrodošlicu i sa svojom ženom i ćerkom voljan je svima da objasni i da odgovori na pitanja zašto je njegova porodica ostala jedina u selu. Obližnji vodopad se nalazi na 45 minuta pešice i Kostas će svakome ko ga upita za njega oduševljeno uzeti pokazati video vodopada na svom telefonu, kao nešto što se mora videti, ali uz prikladnu obuću za pešačenje, inače je njegova preporuka da se vodopad ostavi za drugi put. Idealan period za obilazak vodopada je proleće kada su kiše obilnije, te i ima više vode, dok on leti nekada potpuno presuši.

Danas taverna “Kastro” prima goste iz celog sveta koji rado kupuju proizvode Kostasove porodice kako bi im pomogli da nastave da žive kao jedina porodica u selu. Med, vino i maslinovo ulje su naravno sve domaći proizvodi. Ovo selo je nesvakidašnje još po tome što ima razrušeni dvorac, po kojem je i dobilo naziv, koji je izgrađen 1403.godine i pripadao je dinastiji Gaitilusi iz Đenove, koja je ostala upamćena po dobrom, i smatraju ih dobročiniteljima na ostrvu. Vladali su oko 40 godina. Tvrđava se nalazi između klisura i jaruga sa kojih se pruža fantastičan pogled na ostrvske predele.

Kastro je proglašen istorijskim spomenikom 1880.godine i iako se danas do njega stiže kolima za deset minuta i put se preporučuje samo sigurnim vozačima zbog mnogih krivina, sigurno je nekada bila neopisiva avantura siđi do mora koje je 500 metara nadmorske visine niže od sela. Za to je potrebno oko dva, tri sata hoda za one koji žele da pešače po asfaltiranom putu, međutim ovo selo je asfalt dobilo tek nedavno, a postoji i put kroz šumu za sve ljubitelje prirode.

Selo smešteno u samom centru ostrva Tasosa doživelo je procvat u 19.veku, ali se nakon toga stanovništvo preselilo bliže obali kako bi održavao plantaže maslina kojima je ovo ostrvo ispunjeno. Drugi su pronašli posao u rudniku “Metalija” u Limenariji, dok su treći otišli u inostranstvo radi lakaše zarade ili posao potražili u obalskim mestima. Tako je u Kastru ostala da živi samo Kostasova familija, kojima sudeći po osmesima uopšte nije loše.

Neke od kamenih kuća su danas renovirane i predstavljaju vikendice, a na terasama na prvom spratu mogu se videti ovce i koze kako bezbrižno odmaraju.

U centru sela nalazi se i crkva koja datira iz 1804.godine, za čiju izgradnju je Sultan dao dozvolu i koja je podignuta za svega 40 dana, a u izgradnju su se uključili svi meštani. Crkva je posvećena Svetom Atanasiju, koji se slavi 18. januara i dve nedelje oko ovog praznika selo opet zaživi. Tih dana, nekad i pod snegom, selo dobija potpuno drugačiji izgled, a uske uličice su prepune ljudi, smeha i muzike.

Kostas će svima na karti iscrtati šta treba obići u selu, a oči mu posebno zasijaju kada se pomene vodopad koji redovno obilazi sa svojim unukom. Sakriven duboko u šumi i okružen visokim drvećem predstavlja pravi mali biser ovog zelenog grčkog ostrva.

 Maša Stakić