Историјски хотели: Excelsior, Лидо, Венеција

Године 2010. на хотел је стављен катанац да би био претворен у комплекс луксузних апартмана у приватном власништву (слично као и „Плаза“ у Њујорку) са планом да буде свечано отворен крајем 2011. Међутим, у августу 2019. – Гранд Хотел де Баинс је још увек у мраку, затворен и „ундер реноватион“. Професор Густав фон Ашенбах из Мановог романа – овог лета, морао би да тражи друго меланхолично уточиште…

Ако је Гранд Хотел де Баинс кроз књигу, филм и мрак који га данас окружује – синоним за „смрт у Венецији“, тескобу и меланхолију – Хотел Excelsior је, како кроз историју, тако и данас – симбол – „живота у Венецији“.

Вратимо се 111 година у прошлост. 21. јул је 1908. године – вече свечаног отварања Хотела Excelsior на Лиду: ту је преко 3.000 званица из целог света и 30.000 Венецијанаца који су дошли на Лидо овим поводом! Градњу хотела наручио је чувени бизнисмен тог времена Николо Спада а посао архитекте поверен је Ђованију Сардију. Визија Никола Спаде била је да се Лидо претвори у нешто више од пешчане баријере између Лагуне и славне Венеције.

Раскошна и опуштена атмосфера „Belle Epoque “ била је идеална позадина за отварање ове нове дестинације међународног џет-сета. Врло брзо Лидо је постао луксузно уточиште за госте из целог света: непрегледне пешчане плаже које гледају на Јадранско море с једне, паркови с друге стране и Венеција на свега петнаестак минута вожње чамцем – учинили су Лидо омиљеним местом за одмор људи од стила широм планете. Врло брзо, на Лиду је почео да ниче велики број вила, резиденција и луксузних хотела.

Тридесетих година значај хотела је још више порастао након оснивања Међународног филмског фестивала у Венецији (1938.) и отварања „Казина Венеција“. У годинама које су следиле готово комплетан планетарни „Ко је ко“ боравио је бар једном у овом хотелу: Од Барбаре Хатон до Војводе од Виндсора, од Ерола Флина до Елизабет Тејлор, Ингрид Бергман и Винстона Черчила.

Данас "Excelsior" одише мешавином шарма давно прошлих времена и ветрова који доносе навике и обичаји данашњих гостију. Када смо одсели у хотелу 2013 - свечана вечера поводом празника Велике Госпе – 15. августа – завршена је журком на базену која је сценографијом и концептом више личила на партије на Ибици него на елегантне забаве уз класичну музику из времена професора Ашенбаха.

Путницима у Венецију препоручујем књигу "Сецрет Венице" која открива нека мање позната и видљива а опет јако узбудљива и интересантна места у граду. Уз помоћ ње видео сам делове граде и детаље у црквама, палатама, на фасадама зграда које као обични путник никад не бих уочио.

На пример, иза олтара Цркве Св. Марије и Св. Доната на острву Мурано налазе се окачене "кости змаја" којег је Св. Донат победио и које су заједно са његовим погребним остацима са Кефалоније пребачени овде. Наравно, реч је о делу скелета неке праисторијске животиње, али узбуђује и сама помисао на то да се вековима веровало како се иза олтара цркве налазе "кости змаја". 

У међувремену 111 година стари објекат је у доброј мери реновиран, прича ми прошле недеље mеnayеr хотела - а комплетна реконструкција ресторана, соба, тераса и базена - очекује се следеће године. Сунце на базену крајем јула залази већ око пет поподне али плажу испред хотела обасјава до осам увече. Ту на пешчаном молу можете да изнајмите прескупе ретро-кабине као из Висконтијевог филма или да се једноставно окупате у плићаку испред хотела. Чувари плаже ће вас упозорити да у већим дубинама има медуза и да даље од педесетак метара дужине дока не пливате.

Далеко од туристичке вреве Венеције (на коју, примера ради, одмах по изласку из свог лобија наиђу гости хотела „Даниели“, поред Дуждеве палате) – „Excelsior “ је удаљен од Трга Светог Марка 15-минутном вожњом бесплатним хотелским шатл-бродићем који саобраћа на овој релацији сваких пола сата. Пристаниште за чамце хотела изграђено на каналу који са стране супротне од плаже прилази хотелу и пресеца Лидо на пола, једно је од најромантичнијих места које сам видео.

Може се десити, што је током нашег боравка неколико пута био случај, да се вода услед феномена "acqua алта" толико подигне да шатл-бродић не може да приђе хотелу због висине последњег моста пре хотела - па у том случају гости морају да прошетају пет минута до мола испред казина. Једно вече је вода у Лагуни толико нарасла за свега два сата, да смо враћајући се из омиљене "Trattoria alla Madonna " поред моста Риалто - наишли на потпуно потопљен Трг Светог Марка и једини могућ пролазак је био с ципелама у рукама. Поменути ресторан препорука је писца Владимира Пиштала који је пишући роман "Венеција" детаљно истражио град. У њему једу локалци, није скуп и храна је одлична, што је за Венецију, препуну "туристичких замки" права реткост.

Вратили смо се мокрих ногу и пуних стомака бродићем назад на Лидо. Сетио сам се том приликом посете гробљу на острву Сан Микеле на којем је Наполеон после Пада Републике научио Млетке да сахрањују своје мртве, уместо да их нехигијенски покопавају у портама цркава у граду. Посебно бизаран моменат је да собе пацијената Градске болнице у Венецији гледају на Сан Микеле. До острва покојне превозе специјалне погребне гондоле.

Занимљиво је да Венеција већини људи остаје у доста стресном сећању јер је најчешће посећују на пола дана, по највећем сунцу, стоје у редовима испред Дуждеве палате или Базилике Св. Марка, једу лоше и скупе пице и пре заласка сунца врате се у своје аутобусе или на брод.

Венеција оставља потпуно други утисак ако је доживите на путовању од неколико дана. Идеални сценарио: Пре подне истражујете град или посећујете Бијенале, поподне се расхлађујете на базену и предвече одете на вечеру у град, сада ослобођен дневних туриста и пријатно свеж.

На гробљу Сан Микеле сахрањени су између осталих и Игор Стравински, Јосиф Бродски и Езра Паунд. Пре две године приликом посете Београду Михајл Баришњиков нам је за вечером испричао како је Сузан Сонтаг направила скандал на сахрани Јосифа Бродског инсистирајући да он као Јевреј не сме да буде покопан близу Езре Паунда који је између два рата био велики симпатизер нациста.

Иначе, "Excelsior" је један од пет хотела у Венецији који има базен и једини који поседује своју плажу. Амерички финансијер Пиерпонт Морган је једном приликом рекао: „Американци који су посетили Европу причају више о хотелу "Excelsior" него о Дуждевој палати!“

Роберт Чобан