Гетеборг: Вавилонски таласи „туђих” језика

Ово светло је наравно обмана ума посматрача, пошто сам у Шведској увек боравио у августу или септембру, тако да никада стварно нисам осетио махниту депресију поларних ноћи. Ипак, у односу на Стокхолм, Гетеборг делује јужњачки разуздано (уколико су такви термини у Скандинавији уопште могући, мада, искуство нас учи, сви увек имају свој север и свој југ), а људи на улицама изгледају као управо побегли са Бенетонових реклама. Свих раса у окриљу спољашње једноставности и привидне лакоће скандинавског духа. Обратите пажњу на реч привидно, осећам да су ствари овде сасвим другачије него на површини, само што краткотрајни боравак не даје човеку довољно времена да се удуби. А и шта мари, на површини увек све изгледа заводљивије.

Сваки пут када дођем у овај град, уселим се у његов нови слој живота. Прошле године сам, живећи у изнајмљеном стану, на самој периферији, на излазу из залива, свакодневно кејовима и лукама бесомучно возио бицикл до сајма и назад, па ми је простор био неприродно раширен. Раније, када сам био гост Шведског уметничког савета, био сам у луксузном хотелу Сцандик опален на пет минута пешке од сајма. Сада сам у малом хотелу неге између, на Линенплацу и из трамваја свакодневно гледам географију града. Сваке године планирам да обиђем Волво музеј, што остаје на нивоу плана и сваке године се задивим науком о вратима која исијава иза сваких херметички затварајућих шведских врата. Уствари, прва асоцијација на Шведску су ми врата која се затварају сама. Сва врата су дебело затворена, али се могу отворити. И ту је квака.

Иако не знам ни речи шведског, то ми нимало овде не смета. Пети пут боравим у овој земљи и увек се осећам као код куће. Покушавам да ухватим топлину домаћина које ни они сами нису свесни. Отворена сам књига, но по мени нико не може писати шта хоће…

Четвртак, 22. септембар 2016.

Ходам по сајму. Све је препуно посетилаца, а нема још ни 10 сати. На програмима, а траје их већ десетина, се стоји, а понеко и седи на поду. Скоро па незамисливо. На улазу су, без имало претеривања, километарски редови.

На follonjship-u Шведског уметничког савета, у Готским кулама, опуштена је јутарња атмосфера. Гледам у јапанска слова на лаптопу колегинице, све мислећи да је ушла у неки програмски језик. Прича се о шведском тржишту књига. Нема великих промена у односу на прошлу годину.

Официјелна тема овог сајма није нека посебна национална књижевност, већ слобода изражавања. У најширем и најужем смислу. Очито је, размишљам за себе, да у демократским друштвима има далеко више него у аутократским, но, да ли нам је то довољно, или је и причање о тој слободи само фарса која маскира њено суштинско непостојање за појединца?

О да, када смо код слободе, изражавања, или постојања, како год хоћете, и овде црни и тамни сакупљају смеће, баш као и у Буенос Ајресу Индиоси (којих наводно тамо ни нема), или код нас Роми (све са огромном српском заставом на трициклу). Свет је по том питању свугде исти. Неправда расе као да се подразумева. А ми се као чудимо када чујемо да у Америци полицајци, сасвим без укључивања мозга, пуцају на све што се црни и помера руке ка yеpu…

Једна од главних звезда сајма је рок хероина наше младости, Пети Смит (Зашто? Па, Бецаусе thе night…), чију сваку реч пажљиво упија тачно 750 душа. Барем још толико је људи остало испред врата. У главној сали нико не сме да стоји. Швеђани су стриктни. На Егзиту у Новом Саду, пре неколико година, слушао сам је доста старију него што је остала у мојој глави и питао се да ли је и та музика остала залепљена у неком другом мом времену. Сада је повод гостовања њена књига “Само деца”. Пети сада прича о духовности и обраћа се пре свега духовности у човеку. Промоцију која је трајала само трен (а уствари 45 минута), закључује констатацијом да све што вреди у животу јесте када успевамо да поделимо са другима светлуцање божанског. Није уопште питање да ли Бог постоји, већ да ли људи могу доћи до те чистоте. Могу ли досећи до божанског у себи… Дугачак и дубок аплауз. Боље је пренела публици енергију властитог текста, него Иан Макјуан на истом месту прошле године. Овај велики писац је био одличан, али некако технички перфектан, док је њена перфекција излазила директно из душе.

Различите врсте лепота промичу сајмовима. Носе их жене, углавном. Елеганција је у детаљу. Негде у гужви испред Рајтс центра, видим Ребеку из Лондона, односно, познаницу из Истамбула. Не носи тетовиране чарапе, али је видљива. Маше ми док водим интерконтинентални разговор. Сутрадан смо се тек испричали. Свет је и овде у Гетеборгу сасвим мали – ако га знаш. Све се своди на концентрисане кругове. А образац ширења идеје, моћи, посла, чегагод, увек је исти. Позиција писца, пак, увек је ексцентрична - ту си не да би учествовао, већ да би писао. Или барем скупљао гориво за писање. Постојиш само у језику, који год да је око тебе. А то што не знаш ни речи шведског, не значи да не осећаш његове тензије. Насупрот њега, свој језик још дубље живиш.

Поподне, у Готској кули, пратим предавање о савременој шведској дечијој литератури. То је овде озбиљна, чак кључна грана издавачке индустрије. На сваком кораку се види да, контра света, потомци Викинга производе смисао. Као што на сурову климу, одговарају затварањем врата. Имају огромну продукцију дечијих књига (имају је и Турци, пада ми нешто Истамбул на памет), преко 2000 нових годишње, а тај број је двоструко нарастао за последњих десетак година. Брину се да створе армију читалаца. А та армија производи вишак смисла. Замислите како то изгледа мени када допутујем из земље која годинама уназад генерише мањак смисла. Само, то код нас то нико ни не примећује као кључни проблем.

Уз наглашено безглутенске сендвиче, ћаскам са издавачима дечијих књига из Кореје, Кине, Француске и Шведске. А Кинескиња каже, ја сам из мале издавачке куће, просечни тиражи су нам само осам хиљада примерака...

Петак, 23. септембар 2016.

Већ у 9 сати имам састанак са Јоханом из Хедлунд агеције у Рајтс центру, а у пола десет предавање о шведском савременом роману. Овде се показује како постоји неколико нивоа разумевања света књига, осим наравно оног круцијалног, у коме их читате, или можда пишете – један је на follonjship-u, односно ономе како вам вредносни контекст представљају домаћини, други слој те стварности видите у начину на који вам агенти у Рајтс центру представљају те исте књиге, а трећи је ваша перцепција на самом сајму, где на штандовима гледате контекст тих истих и неких других књига, које вам можда нико није ни поменуо, али ви добро знате, или сигурно осећате шта је ту шта. Прави уредник мора да има интуицију, иначе није уредник. Већ само пријемник преко кога се манипулише идејама и новцем.

Слушам Адониса, сиријског песника који говори на свом матерњем, арапском језику. Мелодије реченица преклапају једна друге. Он говори о песништву у исламској култури. Скоро да и не треба превод, нарочито када је модераторка прочитала једну његову песму у оригиналу. Довољан је и звук, када је прави, наравно.

Журке на крају радног дана су добра ствар која на Београдском сајму књига никада није заживела. Штета. Испијају се француска пенушава вина, шпанска црвена, и пива познатих нам светских марки, али овде подразумеваним ограничењем од 3,5 процента алкохола. Доконо се ћаска и тамане се љуте маслине. Сви који су потребни, ођедном су, као чаролијом, ту. У том последњем сату сајма дешава се највише правих сусрета.

Субота, 24. септембар 2016.

Добар дан за океан. Кренуо сам на Вранго, најјужније острво Јужног архипелага, Содре Скергардена. Ова, стратешки важна острва, на океану, ван Гетеборшког залива, до пре две деценије била су забрањена за странце. Занемарујем жваку за туристе која их из града води за педесетак евра на тросатну вожњу до архипелага, већ, као домаћи, трамвајем 11 стижем до последње станице, лучког терминала Салтсхолмен и, у оквиру цене градског превоза, коју сам иначе свакако платио раније, укрцавам се у фери за острва. Прошле године сам овде живео, свакодневно возећи бицикл, па ми је место познато.

Сунце је невероватно. Имам утисак да је небо у Скандинавији једно од напосебнијих. Још да облаке можемо однети кући у теглама, к’о јунаци Воје Деспотова... Овако, испаљујем безбројне фотке. Позиција путовања мења изглед острва у нашем оку, као и изглед било чега, уосталом.

Недеља, 25. септембар 2016.

Био сам задубљен у ове и неке друге белешке, док сам их записивао у таблет на Ландветер аеродрому - а мој син се увек чуди, зашто долазим три сата раније на аеродроме! - када ме из концентрације тргне познати језик. Ођедном се појављује много боја и стереотипа српског. У гужви аеродрома увек најбоље пишем. Вавилонски таласи туђих језика помажу ми да лакше дођем до свог унутрашњег. Чим чујем српски око себе, та фокусираност као да се разређује. Проза Петра Милошевића је одговор на ову привидну недоумицу. Његов српски на коме пише је фантастичан, а он већи део живота проводи на мађарском језику…

Ненад Шапоња