Geteborg: Vavilonski talasi „tuđih” jezika

Ovo svetlo je naravno obmana uma posmatrača, pošto sam u Švedskoj uvek boravio u avgustu ili septembru, tako da nikada stvarno nisam osetio mahnitu depresiju polarnih noći. Ipak, u odnosu na Stokholm, Geteborg deluje južnjački razuzdano (ukoliko su takvi termini u Skandinaviji uopšte mogući, mada, iskustvo nas uči, svi uvek imaju svoj sever i svoj jug), a ljudi na ulicama izgledaju kao upravo pobegli sa Benetonovih reklama. Svih rasa u okrilju spoljašnje jednostavnosti i prividne lakoće skandinavskog duha. Obratite pažnju na reč prividno, osećam da su stvari ovde sasvim drugačije nego na površini, samo što kratkotrajni boravak ne daje čoveku dovoljno vremena da se udubi. A i šta mari, na površini uvek sve izgleda zavodljivije.

Svaki put kada dođem u ovaj grad, uselim se u njegov novi sloj života. Prošle godine sam, živeći u iznajmljenom stanu, na samoj periferiji, na izlazu iz zaliva, svakodnevno kejovima i lukama besomučno vozio bicikl do sajma i nazad, pa mi je prostor bio neprirodno raširen. Ranije, kada sam bio gost Švedskog umetničkog saveta, bio sam u luksuznom hotelu Scandik opalen na pet minuta peške od sajma. Sada sam u malom hotelu nege između, na Linenplacu i iz tramvaja svakodnevno gledam geografiju grada. Svake godine planiram da obiđem Volvo muzej, što ostaje na nivou plana i svake godine se zadivim naukom o vratima koja isijava iza svakih hermetički zatvarajućih švedskih vrata. Ustvari, prva asocijacija na Švedsku su mi vrata koja se zatvaraju sama. Sva vrata su debelo zatvorena, ali se mogu otvoriti. I tu je kvaka.

Iako ne znam ni reči švedskog, to mi nimalo ovde ne smeta. Peti put boravim u ovoj zemlji i uvek se osećam kao kod kuće. Pokušavam da uhvatim toplinu domaćina koje ni oni sami nisu svesni. Otvorena sam knjiga, no po meni niko ne može pisati šta hoće…

Četvrtak, 22. septembar 2016.

Hodam po sajmu. Sve je prepuno posetilaca, a nema još ni 10 sati. Na programima, a traje ih već desetina, se stoji, a poneko i sedi na podu. Skoro pa nezamislivo. Na ulazu su, bez imalo preterivanja, kilometarski redovi.

Na follonjship-u Švedskog umetničkog saveta, u Gotskim kulama, opuštena je jutarnja atmosfera. Gledam u japanska slova na laptopu koleginice, sve misleći da je ušla u neki programski jezik. Priča se o švedskom tržištu knjiga. Nema velikih promena u odnosu na prošlu godinu.

Oficijelna tema ovog sajma nije neka posebna nacionalna književnost, već sloboda izražavanja. U najširem i najužem smislu. Očito je, razmišljam za sebe, da u demokratskim društvima ima daleko više nego u autokratskim, no, da li nam je to dovoljno, ili je i pričanje o toj slobodi samo farsa koja maskira njeno suštinsko nepostojanje za pojedinca?

O da, kada smo kod slobode, izražavanja, ili postojanja, kako god hoćete, i ovde crni i tamni sakupljaju smeće, baš kao i u Buenos Ajresu Indiosi (kojih navodno tamo ni nema), ili kod nas Romi (sve sa ogromnom srpskom zastavom na triciklu). Svet je po tom pitanju svugde isti. Nepravda rase kao da se podrazumeva. A mi se kao čudimo kada čujemo da u Americi policajci, sasvim bez uključivanja mozga, pucaju na sve što se crni i pomera ruke ka yepu…

Jedna od glavnih zvezda sajma je rok heroina naše mladosti, Peti Smit (Zašto? Pa, Because the night…), čiju svaku reč pažljivo upija tačno 750 duša. Barem još toliko je ljudi ostalo ispred vrata. U glavnoj sali niko ne sme da stoji. Šveđani su striktni. Na Egzitu u Novom Sadu, pre nekoliko godina, slušao sam je dosta stariju nego što je ostala u mojoj glavi i pitao se da li je i ta muzika ostala zalepljena u nekom drugom mom vremenu. Sada je povod gostovanja njena knjiga “Samo deca”. Peti sada priča o duhovnosti i obraća se pre svega duhovnosti u čoveku. Promociju koja je trajala samo tren (a ustvari 45 minuta), zaključuje konstatacijom da sve što vredi u životu jeste kada uspevamo da podelimo sa drugima svetlucanje božanskog. Nije uopšte pitanje da li Bog postoji, već da li ljudi mogu doći do te čistote. Mogu li doseći do božanskog u sebi… Dugačak i dubok aplauz. Bolje je prenela publici energiju vlastitog teksta, nego Ian Makjuan na istom mestu prošle godine. Ovaj veliki pisac je bio odličan, ali nekako tehnički perfektan, dok je njena perfekcija izlazila direktno iz duše.

Različite vrste lepota promiču sajmovima. Nose ih žene, uglavnom. Elegancija je u detalju. Negde u gužvi ispred Rajts centra, vidim Rebeku iz Londona, odnosno, poznanicu iz Istambula. Ne nosi tetovirane čarape, ali je vidljiva. Maše mi dok vodim interkontinentalni razgovor. Sutradan smo se tek ispričali. Svet je i ovde u Geteborgu sasvim mali – ako ga znaš. Sve se svodi na koncentrisane krugove. A obrazac širenja ideje, moći, posla, čegagod, uvek je isti. Pozicija pisca, pak, uvek je ekscentrična - tu si ne da bi učestvovao, već da bi pisao. Ili barem skupljao gorivo za pisanje. Postojiš samo u jeziku, koji god da je oko tebe. A to što ne znaš ni reči švedskog, ne znači da ne osećaš njegove tenzije. Nasuprot njega, svoj jezik još dublje živiš.

Popodne, u Gotskoj kuli, pratim predavanje o savremenoj švedskoj dečijoj literaturi. To je ovde ozbiljna, čak ključna grana izdavačke industrije. Na svakom koraku se vidi da, kontra sveta, potomci Vikinga proizvode smisao. Kao što na surovu klimu, odgovaraju zatvaranjem vrata. Imaju ogromnu produkciju dečijih knjiga (imaju je i Turci, pada mi nešto Istambul na pamet), preko 2000 novih godišnje, a taj broj je dvostruko narastao za poslednjih desetak godina. Brinu se da stvore armiju čitalaca. A ta armija proizvodi višak smisla. Zamislite kako to izgleda meni kada doputujem iz zemlje koja godinama unazad generiše manjak smisla. Samo, to kod nas to niko ni ne primećuje kao ključni problem.

Uz naglašeno bezglutenske sendviče, ćaskam sa izdavačima dečijih knjiga iz Koreje, Kine, Francuske i Švedske. A Kineskinja kaže, ja sam iz male izdavačke kuće, prosečni tiraži su nam samo osam hiljada primeraka...

Petak, 23. septembar 2016.

Već u 9 sati imam sastanak sa Johanom iz Hedlund agecije u Rajts centru, a u pola deset predavanje o švedskom savremenom romanu. Ovde se pokazuje kako postoji nekoliko nivoa razumevanja sveta knjiga, osim naravno onog krucijalnog, u kome ih čitate, ili možda pišete – jedan je na follonjship-u, odnosno onome kako vam vrednosni kontekst predstavljaju domaćini, drugi sloj te stvarnosti vidite u načinu na koji vam agenti u Rajts centru predstavljaju te iste knjige, a treći je vaša percepcija na samom sajmu, gde na štandovima gledate kontekst tih istih i nekih drugih knjiga, koje vam možda niko nije ni pomenuo, ali vi dobro znate, ili sigurno osećate šta je tu šta. Pravi urednik mora da ima intuiciju, inače nije urednik. Već samo prijemnik preko koga se manipuliše idejama i novcem.

Slušam Adonisa, sirijskog pesnika koji govori na svom maternjem, arapskom jeziku. Melodije rečenica preklapaju jedna druge. On govori o pesništvu u islamskoj kulturi. Skoro da i ne treba prevod, naročito kada je moderatorka pročitala jednu njegovu pesmu u originalu. Dovoljan je i zvuk, kada je pravi, naravno.

Žurke na kraju radnog dana su dobra stvar koja na Beogradskom sajmu knjiga nikada nije zaživela. Šteta. Ispijaju se francuska penušava vina, španska crvena, i piva poznatih nam svetskih marki, ali ovde podrazumevanim ograničenjem od 3,5 procenta alkohola. Dokono se ćaska i tamane se ljute masline. Svi koji su potrebni, ođednom su, kao čarolijom, tu. U tom poslednjem satu sajma dešava se najviše pravih susreta.

Subota, 24. septembar 2016.

Dobar dan za okean. Krenuo sam na Vrango, najjužnije ostrvo Južnog arhipelaga, Sodre Skergardena. Ova, strateški važna ostrva, na okeanu, van Geteborškog zaliva, do pre dve decenije bila su zabranjena za strance. Zanemarujem žvaku za turiste koja ih iz grada vodi za pedesetak evra na trosatnu vožnju do arhipelaga, već, kao domaći, tramvajem 11 stižem do poslednje stanice, lučkog terminala Saltsholmen i, u okviru cene gradskog prevoza, koju sam inače svakako platio ranije, ukrcavam se u feri za ostrva. Prošle godine sam ovde živeo, svakodnevno vozeći bicikl, pa mi je mesto poznato.

Sunce je neverovatno. Imam utisak da je nebo u Skandinaviji jedno od naposebnijih. Još da oblake možemo odneti kući u teglama, k’o junaci Voje Despotova... Ovako, ispaljujem bezbrojne fotke. Pozicija putovanja menja izgled ostrva u našem oku, kao i izgled bilo čega, uostalom.

Nedelja, 25. septembar 2016.

Bio sam zadubljen u ove i neke druge beleške, dok sam ih zapisivao u tablet na Landveter aerodromu - a moj sin se uvek čudi, zašto dolazim tri sata ranije na aerodrome! - kada me iz koncentracije trgne poznati jezik. Ođednom se pojavljuje mnogo boja i stereotipa srpskog. U gužvi aerodroma uvek najbolje pišem. Vavilonski talasi tuđih jezika pomažu mi da lakše dođem do svog unutrašnjeg. Čim čujem srpski oko sebe, ta fokusiranost kao da se razređuje. Proza Petra Miloševića je odgovor na ovu prividnu nedoumicu. Njegov srpski na kome piše je fantastičan, a on veći deo života provodi na mađarskom jeziku…

Nenad Šaponja