Дневник на 37. карневалу у Ријеци, где Тито и Јованка тугују за Галебом

У овој згради која је данас Поморски и историјски музеј Хрватског Приморја одржава се Хуманитарни бал 37. Ријечког карневала.

Градска музика свира yеz и поп класике док на подијуму плешу маскиране званице. После пар минута угледао сам Војка Оберснела, већ 20 година градоначелника „црвене Ријеке”, препознајем и неколико амбасадора које сам раније упознао на „Diplomacy & Commerce„ пријемима. Сви су опуштени и раздрагани и мој први утисак је да смо прешли границу Балкана - оног Балкана на којем у Сплиту ватерполисте бацају у море, оног где у Имотском на карневалу пале лутке геј-пара са усвојеним дететом, оног где по Црној Гори десетине хиљада корача у црквеним литијама а у Босни и Херцеговини се 142 година од одласка Турака поново натежу око међе...

Старија госпођа у црвеној кринолини пита ме да ли сам ја „господин из црногорског велепосланства са којим је прошле године ћаскала у Поглаварству”. Схватам да се у атмосфери карневала (моја маска „Фантома из опере” покривала је само пола лица) људи препознају само по физиономијама. Каже да је „госпон Црногорац” био јако угодан па сам и ја био, да не покварим имиџ подгоричке дипломатије.

Продефиловале су ријечке мажореткиње осавремењене светлећим штаповима, иза њих - у традиционалне кимоное обучене представнице града Кавасакија братимљеног са Ријеком, извеле су традиционалне јапанске мелодије. Кулминација вечери била је поклон Амбасадора САД - Марди Грас бенд из Њу Орлеанса који је дочарао атмосферу најпознатијег карневала у Северној Америци. Пре него што смо отишли, брзе ирске сонгове извела је ријечка група „Белфаст Food„, овдашња, нешто мање интензивна верзија „Ортодокс Келтса”.

Док нешто касније те вечери са терасе хотела „Јадран” гледам у брод МАЕРСК који истоварује своје контејнере пристигле из Кине, размишљам о томе што ми је причао пријатељ Дејан Љуштина који је са супругом управо стигао из Венеције где је Карневал био никад слабији. Разлози се траже у недавним поплавама али и хистерији изазваној коронавирусом које пар дана раније почео да се шири италијанским северним покрајинама. Дејан је сваке године ишао на Мобиле World Congress у Барселони који је пре пар дана отказан због коронавируса. Сто хиљада људи неће доћи у град. Штета за Барселону: 500 милиона долара. „Хуавеи„ је понудио двонедељни европски карантин за своје учеснике, међутим - страх је био јачи. Глобално конектована цивилизација у којој живимо рађа проблеме о којима нисмо ни сањали у време док смо 1983. читали Пекићево „Беснило” чија се радња дешава на лондонском Хитроу.

Гувернерска палача  била је 1919. и 1920. резиденција Габријела Д’Анунција, једне од најконтроверзнијих личности Европе у првој половини 20. века. Године 1919, представници ријечких Италијана понудили су италијанском песнику - војнику Габријелу Д’Анунцију да заузме Ријеку и придружи је Краљевини Италији. Он пристаје и креће на тај поход са стотињак италијанских легионара - махом недавно демобилисаних ардита, припадника италијанске специјалне пешадије. Двоглави орао на градском торњу био је симбол Ријеке, али је Д’Анунцијеве војнике превише подсећао на омражене Хабсбурговце. Зато су, стигавши у град, прво одсекли једну орлову главу и заменили је италијанском заставом.

Гувернерова палача постаје Д’Анунцијева резиденција, а с њеног балкона држи бројне говоре...

Од раног јутра у недељу 23. фебруара - на ријечким улицама и доковима је живо! После краће шетње градом, док чекам да Сандра стигне са касног доручка, одлучујем се за поштовање Сартрове максиме: „Ако сте у граду на један дан, немојте ломити ноге да све видите. Боље седите у најбољу кафану и пустите да град прође испред вас!”. Наручио сам еспресо и „Јану” и сачекао почетак карневалске поворке. Коју су предводили градоначелник Оберснел и „Мештар Тони”, заштитни лик карневала коме је током његовог трајања градоначелник симболично предао кључеве града. Са њима у друштву је и овогодишња „Краљица карневала” обучена у ар-деко костим са почетка двадесетих година прошлог века.

Стиже Сандра и са акредитацијама које смо добили од љубазних организатора карневала - пењемо се низ степенице Градског поглаварства Ријеке на средини Корзоа са чијег балкона ћемо да посматрамо карневалску поворку.

Срећем Миру Карловац, амбасадорку Србије у Загребу и заједно слежемо рамена на питање зашто је Нови Сад једина Европска престоница културе која није послала своју карневалску трупу, па чак ни делегацију у Ријеку. Амбасадорка Литваније чији ће град Каунас бити ЕПК 2022, годину дана после Новог Сада - прича ми о њиховим припремама за овај значајни догађај. Био сам у Каунасу пре две године, канцеларије њиховог ЕПК налазе се у центру града, огроман излог са позивом грађанима и туристима да уђу и распитају се о програмима и плановима за 2022.

Пред нама промичу карневалске групе, сваки ријечки кварт има своју, много гимназија има своје групе, села из околине Ријеке, бројни градови Истре и Далмације, гости из Немачке, Њу Орлеанса, Литваније и других држава које су били или ће бити Европске престонице културе...

У дефилеу корзоом пролазе момци и девојке обучени као Титови пионири, шетају крај макете брода „Галеб” чије се реновирање одлаже годинама. Наводно, биће готов 2021. године. Можда да га пошаљу Дунавом нама у Нови Сад?

Пар минута касније - ево их - Тито и Јованка. Препознајемо мештра фестивала Тонија обученог у бело Титово одело са томпусом у руци и градоначелника Оберснела са пунђом на глави обученог у Јованку Броз у дугачкој плавој хаљини са белим туфнама.

Покушавам да замислим неког другог градоначелника у региону, са друге стране замишљене линије која раздваја Балкан од Европе. И не иде ми.

Водитељи са бине стално зачкивају присутног градоначелника, али и одсутне остале хрватске политичаре. На челу једне колоне је огромна лутка са ликом Колинде Грабар Китаровић. Иза иде колона у циркуским костимима и натписом на камиону: „Све је већи циркус а све је мање смијешно!”.

Док смо ишли на ручак до конобе „Небулоза” на обали Ријечине, срели смо трубаче из Гуче. Свирали су „Bella Циао„, али и „Ђурђевдан”. Крешендо фестивала догађа се нешто иза осам сати увече када Корзоом уз заглушујућу буку звона продефилују „Халубајски звончари” обучени у овчије крзно са паганским маскама чији је задатак још од предхришћанских времена био да терају зле духове.

Ријека, Европска престоница културе 2020. је зле духове десничарења, национализма и ксенофобије чини се одавно отерала из свог града па овог пута „звончари” и нису имали превише посла.

Текст и фото: Роберт Чобан