Dnevnik na 37. karnevalu u Rijeci, gde Tito i Jovanka tuguju za Galebom

U ovoj zgradi koja je danas Pomorski i istorijski muzej Hrvatskog Primorja održava se Humanitarni bal 37. Riječkog karnevala.

Gradska muzika svira yez i pop klasike dok na podijumu plešu maskirane zvanice. Posle par minuta ugledao sam Vojka Obersnela, već 20 godina gradonačelnika „crvene Rijeke”, prepoznajem i nekoliko ambasadora koje sam ranije upoznao na „Diplomacy & Commerce„ prijemima. Svi su opušteni i razdragani i moj prvi utisak je da smo prešli granicu Balkana - onog Balkana na kojem u Splitu vaterpoliste bacaju u more, onog gde u Imotskom na karnevalu pale lutke gej-para sa usvojenim detetom, onog gde po Crnoj Gori desetine hiljada korača u crkvenim litijama a u Bosni i Hercegovini se 142 godina od odlaska Turaka ponovo natežu oko međe...

Starija gospođa u crvenoj krinolini pita me da li sam ja „gospodin iz crnogorskog veleposlanstva sa kojim je prošle godine ćaskala u Poglavarstvu”. Shvatam da se u atmosferi karnevala (moja maska „Fantoma iz opere” pokrivala je samo pola lica) ljudi prepoznaju samo po fizionomijama. Kaže da je „gospon Crnogorac” bio jako ugodan pa sam i ja bio, da ne pokvarim imidž podgoričke diplomatije.

Prodefilovale su riječke mažoretkinje osavremenjene svetlećim štapovima, iza njih - u tradicionalne kimonoe obučene predstavnice grada Kavasakija bratimljenog sa Rijekom, izvele su tradicionalne japanske melodije. Kulminacija večeri bila je poklon Ambasadora SAD - Mardi Gras bend iz Nju Orleansa koji je dočarao atmosferu najpoznatijeg karnevala u Severnoj Americi. Pre nego što smo otišli, brze irske songove izvela je riječka grupa „Belfast Food„, ovdašnja, nešto manje intenzivna verzija „Ortodoks Keltsa”.

Dok nešto kasnije te večeri sa terase hotela „Jadran” gledam u brod MAERSK koji istovaruje svoje kontejnere pristigle iz Kine, razmišljam o tome što mi je pričao prijatelj Dejan Ljuština koji je sa suprugom upravo stigao iz Venecije gde je Karneval bio nikad slabiji. Razlozi se traže u nedavnim poplavama ali i histeriji izazvanoj koronavirusom koje par dana ranije počeo da se širi italijanskim severnim pokrajinama. Dejan je svake godine išao na Mobile World Congress u Barseloni koji je pre par dana otkazan zbog koronavirusa. Sto hiljada ljudi neće doći u grad. Šteta za Barselonu: 500 miliona dolara. „Huavei„ je ponudio dvonedeljni evropski karantin za svoje učesnike, međutim - strah je bio jači. Globalno konektovana civilizacija u kojoj živimo rađa probleme o kojima nismo ni sanjali u vreme dok smo 1983. čitali Pekićevo „Besnilo” čija se radnja dešava na londonskom Hitrou.

Guvernerska palača  bila je 1919. i 1920. rezidencija Gabrijela D’Anuncija, jedne od najkontroverznijih ličnosti Evrope u prvoj polovini 20. veka. Godine 1919, predstavnici riječkih Italijana ponudili su italijanskom pesniku - vojniku Gabrijelu D’Anunciju da zauzme Rijeku i pridruži je Kraljevini Italiji. On pristaje i kreće na taj pohod sa stotinjak italijanskih legionara - mahom nedavno demobilisanih ardita, pripadnika italijanske specijalne pešadije. Dvoglavi orao na gradskom tornju bio je simbol Rijeke, ali je D’Anuncijeve vojnike previše podsećao na omražene Habsburgovce. Zato su, stigavši u grad, prvo odsekli jednu orlovu glavu i zamenili je italijanskom zastavom.

Guvernerova palača postaje D’Anuncijeva rezidencija, a s njenog balkona drži brojne govore...

Od ranog jutra u nedelju 23. februara - na riječkim ulicama i dokovima je živo! Posle kraće šetnje gradom, dok čekam da Sandra stigne sa kasnog doručka, odlučujem se za poštovanje Sartrove maksime: „Ako ste u gradu na jedan dan, nemojte lomiti noge da sve vidite. Bolje sedite u najbolju kafanu i pustite da grad prođe ispred vas!”. Naručio sam espreso i „Janu” i sačekao početak karnevalske povorke. Koju su predvodili gradonačelnik Obersnel i „Meštar Toni”, zaštitni lik karnevala kome je tokom njegovog trajanja gradonačelnik simbolično predao ključeve grada. Sa njima u društvu je i ovogodišnja „Kraljica karnevala” obučena u ar-deko kostim sa početka dvadesetih godina prošlog veka.

Stiže Sandra i sa akreditacijama koje smo dobili od ljubaznih organizatora karnevala - penjemo se niz stepenice Gradskog poglavarstva Rijeke na sredini Korzoa sa čijeg balkona ćemo da posmatramo karnevalsku povorku.

Srećem Miru Karlovac, ambasadorku Srbije u Zagrebu i zajedno sležemo ramena na pitanje zašto je Novi Sad jedina Evropska prestonica kulture koja nije poslala svoju karnevalsku trupu, pa čak ni delegaciju u Rijeku. Ambasadorka Litvanije čiji će grad Kaunas biti EPK 2022, godinu dana posle Novog Sada - priča mi o njihovim pripremama za ovaj značajni događaj. Bio sam u Kaunasu pre dve godine, kancelarije njihovog EPK nalaze se u centru grada, ogroman izlog sa pozivom građanima i turistima da uđu i raspitaju se o programima i planovima za 2022.

Pred nama promiču karnevalske grupe, svaki riječki kvart ima svoju, mnogo gimnazija ima svoje grupe, sela iz okoline Rijeke, brojni gradovi Istre i Dalmacije, gosti iz Nemačke, Nju Orleansa, Litvanije i drugih država koje su bili ili će biti Evropske prestonice kulture...

U defileu korzoom prolaze momci i devojke obučeni kao Titovi pioniri, šetaju kraj makete broda „Galeb” čije se renoviranje odlaže godinama. Navodno, biće gotov 2021. godine. Možda da ga pošalju Dunavom nama u Novi Sad?

Par minuta kasnije - evo ih - Tito i Jovanka. Prepoznajemo meštra festivala Tonija obučenog u belo Titovo odelo sa tompusom u ruci i gradonačelnika Obersnela sa punđom na glavi obučenog u Jovanku Broz u dugačkoj plavoj haljini sa belim tufnama.

Pokušavam da zamislim nekog drugog gradonačelnika u regionu, sa druge strane zamišljene linije koja razdvaja Balkan od Evrope. I ne ide mi.

Voditelji sa bine stalno začkivaju prisutnog gradonačelnika, ali i odsutne ostale hrvatske političare. Na čelu jedne kolone je ogromna lutka sa likom Kolinde Grabar Kitarović. Iza ide kolona u cirkuskim kostimima i natpisom na kamionu: „Sve je veći cirkus a sve je manje smiješno!”.

Dok smo išli na ručak do konobe „Nebuloza” na obali Riječine, sreli smo trubače iz Guče. Svirali su „Bella Ciao„, ali i „Đurđevdan”. Krešendo festivala događa se nešto iza osam sati uveče kada Korzoom uz zaglušujuću buku zvona prodefiluju „Halubajski zvončari” obučeni u ovčije krzno sa paganskim maskama čiji je zadatak još od predhrišćanskih vremena bio da teraju zle duhove.

Rijeka, Evropska prestonica kulture 2020. je zle duhove desničarenja, nacionalizma i ksenofobije čini se odavno oterala iz svog grada pa ovog puta „zvončari” i nisu imali previše posla.

Tekst i foto: Robert Čoban