Белорусији Стаљин оставио бројна здања монументалног социјалистичког урбанизма

Као кућа са старим намештајем. Помислио сам да је и цела Белорусија таква. Дебело преран закључак.

Граница „удобна“ усред ливада (цела Белорусија је једна непрегледна ливада, чини се), из граничног пункта излази лепа и насмејана припадница снага реда и мира, па објашњава како се попуњавају формулари. Чекај, где су пси који те сатерују у ћошак канцеларије, где лампа за испитивање и два грмаља који пазе да не побегнеш? Где су вишесатне провере чији смо и од којих? Ништа! Хвала, срећан боравак у Белорусији, штета што остајете само један дан! Обично све није као што каже CNN.

Да ствари нису ни приближно као што пише западна и наша преписивачка штампа, уверавам се док бус клизи кроз савршене путеве по стварно нестварној пољани: боја је толико зелена да постоји само на волпејперу Виндоуза, Фотошопу и у Ирској. На сваки километар станица за приградске аутобусе: уредно обележена, без графита, усамљена. Село је негде далеко.

Идилично. Нема смећа, нико ништа није полупао да би показао „да живи у гету“. Све личи на нестварне филмове, кад јунаци упадну у земљу где све штима. Тако то траје до Минска, који и није далеко: заправо, и Вилњус и Минск су врло близу границе две земље. Оба народа, иако је један православне вере, а други католичке, прилично су измешани и дуго су живели у истој држави, од времена старих Словена, па до недавно. Чак су у доба Октобарске револуције комитети одлучили да је за два народа згодно направити једну републику, Литванско-Белоруску ШР, у народу названу од милоште Литбел.

„Прапостојбина старих Словена!“, одзвања ми у глави, место одакле су пре 1.500 или 2.000 година дошли наши преци на Балкан. Белоруси су наши рођаци који се нису мрдали од куће. Не селити се у доба Сеоба народа, занимљив је концепт.

Минск је спектакуларан, већи и од Београда. И наравно, за десет копаља уређенији, што није тешко. Авеније, надвожњаци, зградурине, стамбени блокови... Али све под конац, чисто и уредно. Кад долазиш из Србије, прво приметиш оно чега нема: графита и смећа. А онда оно чега има: савршене инфраструктуре и покошене траве.

Заправо, покошена толико под конац да се по свим травњацима, од периферних до централних, комотно може играти фудбал. Тенис као на Вимблдону. Или голф, још боље. За смеће, тј. не-смеће, постоји гласина, за коју нисмо проверили да ли је урбана легенда или истина: кажу (у суседним земљама) да Лукашенко решава проблем незапослених тако што сваког ко дуже време не ради, ’ухвати за уши’ и запосли у Градској чистоћи да коси траву, скупља пикавце, лишће и смеће. Ако је истина, свака част, молим да се препише у статуте градова Србије!

Минск је катастрофално страдао више пута у новијој историји, углавном од западних суседа и несуседа. У Другом светском рату су запалили 80 одсто града, побили 100.000 Јевреја у злогласном гету и околним пећима, оставивши Белорусима ребус - шта са крхотинама. Решење соломонско: најужи центар је обновљен до реплицирања, а остатак поравнат и саграђен у стилу совјетског урбанизма. Иако је непријатно живети у тоталитарним режимима, сви они, од Мусолинијевог до Стаљиновог, имају тенденцију да иза себе оставе монументалне грађевине које трају и, руку на срце, прилично су лепе. То мало замути перцепцију каснијим генерацијама око питања добра и зла, јасно.

Као и свуда у екс-ШСР-у, аутобуска станица је минорна, а железничка личи на аеродром. И то бољи. Око ње су булевари са стамбеним зградама у стилу који је Оригинални Брка највише волео: мешавина класицизма, арт-декоа, футуризма, ампира и готике. Звучи шућмурасто, али је неодољиво за сликати. Како је град био дуго под влашћу Пољске и Литваније, католичке цркве се смењују са православнима, које су барокне, као војвођанске.

На први поглед се тешко разликују. Многе имају и два торња, као она у Карловцима. У центру, ресторани са савршеним фасадама и фирмама. И свака улична табла је право мало уметничко дело, које треба да дочара дух града и прошла времена: на томе раде тимови дизајнера са ликовне академије. И свака етикета за пиво, којих је тушта и тма. Дође ми да се закуцам крај фрижидера у супермаркету и уживам у етикетама.

На тргу испред главне цркве фијакер са коњима. Кад постане сумњиво како се не мрдају минутима и шта-ког-врага-пасу-на-бетону, јасно је да је то hiperrealistična скулптура. А скулптура има много, врло нових и оригиналних. Као и за уличне табле, дизајн амбалаже и плаката, држава је одлучила да се уметници размашу, а не да труле са дипломама уроланим на ормарима.

Пароле социјалистичког рада. Нису их скинули. Преплићу се са савршено сређеним парковима, а натписи су „Подвиг народа је бесмртан” или „Живеће вековима”. Сећам се као пионир сличних слова од стиропора на зиду. Ја их резао.

За Булеваром независности може да плаче дезорганизовани Београд: минимум четири траке у сваком смеру, плус метро, па гужве не може икада бити. Фантастичан барељеф на зиду у центру: борба за слободу, јаке линије, пластика на квадрат! Вајари свих земаља, дођите и учите! Врхунац врхунаца: Трг независности. Велик као неколико фудбалских игралишта! Одговорно потписујем да је један од најлепших и најимпресивнијих на свету, а дефинитивно број 1 у класи „нових тргова“. А ту свакојаке зграде: Парламент, поносна статуа Лењина коју нису уклонили, фонтане, станице метроа, факултети. Око Парламента и Лењина дежура полиција: кажу да сваком ко желео да се слика са другом Иљичем прилази да пропита за јуначко здравље, порекло и легитимацију. Нама нису. Малко нам и жао. На зидовима се нижу мурали од разнобојног мермера, са космонаутима, борцима, радницима. Опет монументалност и хармонија. На сваком ћошку старински етно-ресторани и модерни кафићи и пивнице. Врви од живота.

Жикица Милошевић