Belorusiji Staljin ostavio brojna zdanja monumentalnog socijalističkog urbanizma

Kao kuća sa starim nameštajem. Pomislio sam da je i cela Belorusija takva. Debelo preran zaključak.

Granica „udobna“ usred livada (cela Belorusija je jedna nepregledna livada, čini se), iz graničnog punkta izlazi lepa i nasmejana pripadnica snaga reda i mira, pa objašnjava kako se popunjavaju formulari. Čekaj, gde su psi koji te sateruju u ćošak kancelarije, gde lampa za ispitivanje i dva grmalja koji paze da ne pobegneš? Gde su višesatne provere čiji smo i od kojih? Ništa! Hvala, srećan boravak u Belorusiji, šteta što ostajete samo jedan dan! Obično sve nije kao što kaže CNN.

Da stvari nisu ni približno kao što piše zapadna i naša prepisivačka štampa, uveravam se dok bus klizi kroz savršene puteve po stvarno nestvarnoj poljani: boja je toliko zelena da postoji samo na volpejperu Vindouza, Fotošopu i u Irskoj. Na svaki kilometar stanica za prigradske autobuse: uredno obeležena, bez grafita, usamljena. Selo je negde daleko.

Idilično. Nema smeća, niko ništa nije polupao da bi pokazao „da živi u getu“. Sve liči na nestvarne filmove, kad junaci upadnu u zemlju gde sve štima. Tako to traje do Minska, koji i nije daleko: zapravo, i Vilnjus i Minsk su vrlo blizu granice dve zemlje. Oba naroda, iako je jedan pravoslavne vere, a drugi katoličke, prilično su izmešani i dugo su živeli u istoj državi, od vremena starih Slovena, pa do nedavno. Čak su u doba Oktobarske revolucije komiteti odlučili da je za dva naroda zgodno napraviti jednu republiku, Litvansko-Belorusku ŠR, u narodu nazvanu od milošte Litbel.

„Prapostojbina starih Slovena!“, odzvanja mi u glavi, mesto odakle su pre 1.500 ili 2.000 godina došli naši preci na Balkan. Belorusi su naši rođaci koji se nisu mrdali od kuće. Ne seliti se u doba Seoba naroda, zanimljiv je koncept.

Minsk je spektakularan, veći i od Beograda. I naravno, za deset kopalja uređeniji, što nije teško. Avenije, nadvožnjaci, zgradurine, stambeni blokovi... Ali sve pod konac, čisto i uredno. Kad dolaziš iz Srbije, prvo primetiš ono čega nema: grafita i smeća. A onda ono čega ima: savršene infrastrukture i pokošene trave.

Zapravo, pokošena toliko pod konac da se po svim travnjacima, od perifernih do centralnih, komotno može igrati fudbal. Tenis kao na Vimbldonu. Ili golf, još bolje. Za smeće, tj. ne-smeće, postoji glasina, za koju nismo proverili da li je urbana legenda ili istina: kažu (u susednim zemljama) da Lukašenko rešava problem nezaposlenih tako što svakog ko duže vreme ne radi, ’uhvati za uši’ i zaposli u Gradskoj čistoći da kosi travu, skuplja pikavce, lišće i smeće. Ako je istina, svaka čast, molim da se prepiše u statute gradova Srbije!

Minsk je katastrofalno stradao više puta u novijoj istoriji, uglavnom od zapadnih suseda i nesuseda. U Drugom svetskom ratu su zapalili 80 odsto grada, pobili 100.000 Jevreja u zloglasnom getu i okolnim pećima, ostavivši Belorusima rebus - šta sa krhotinama. Rešenje solomonsko: najuži centar je obnovljen do repliciranja, a ostatak poravnat i sagrađen u stilu sovjetskog urbanizma. Iako je neprijatno živeti u totalitarnim režimima, svi oni, od Musolinijevog do Staljinovog, imaju tendenciju da iza sebe ostave monumentalne građevine koje traju i, ruku na srce, prilično su lepe. To malo zamuti percepciju kasnijim generacijama oko pitanja dobra i zla, jasno.

Kao i svuda u eks-ŠSR-u, autobuska stanica je minorna, a železnička liči na aerodrom. I to bolji. Oko nje su bulevari sa stambenim zgradama u stilu koji je Originalni Brka najviše voleo: mešavina klasicizma, art-dekoa, futurizma, ampira i gotike. Zvuči šućmurasto, ali je neodoljivo za slikati. Kako je grad bio dugo pod vlašću Poljske i Litvanije, katoličke crkve se smenjuju sa pravoslavnima, koje su barokne, kao vojvođanske.

Na prvi pogled se teško razlikuju. Mnoge imaju i dva tornja, kao ona u Karlovcima. U centru, restorani sa savršenim fasadama i firmama. I svaka ulična tabla je pravo malo umetničko delo, koje treba da dočara duh grada i prošla vremena: na tome rade timovi dizajnera sa likovne akademije. I svaka etiketa za pivo, kojih je tušta i tma. Dođe mi da se zakucam kraj frižidera u supermarketu i uživam u etiketama.

Na trgu ispred glavne crkve fijaker sa konjima. Kad postane sumnjivo kako se ne mrdaju minutima i šta-kog-vraga-pasu-na-betonu, jasno je da je to hiperrealistična skulptura. A skulptura ima mnogo, vrlo novih i originalnih. Kao i za ulične table, dizajn ambalaže i plakata, država je odlučila da se umetnici razmašu, a ne da trule sa diplomama urolanim na ormarima.

Parole socijalističkog rada. Nisu ih skinuli. Prepliću se sa savršeno sređenim parkovima, a natpisi su „Podvig naroda je besmrtan” ili „Živeće vekovima”. Sećam se kao pionir sličnih slova od stiropora na zidu. Ja ih rezao.

Za Bulevarom nezavisnosti može da plače dezorganizovani Beograd: minimum četiri trake u svakom smeru, plus metro, pa gužve ne može ikada biti. Fantastičan bareljef na zidu u centru: borba za slobodu, jake linije, plastika na kvadrat! Vajari svih zemalja, dođite i učite! Vrhunac vrhunaca: Trg nezavisnosti. Velik kao nekoliko fudbalskih igrališta! Odgovorno potpisujem da je jedan od najlepših i najimpresivnijih na svetu, a definitivno broj 1 u klasi „novih trgova“. A tu svakojake zgrade: Parlament, ponosna statua Lenjina koju nisu uklonili, fontane, stanice metroa, fakulteti. Oko Parlamenta i Lenjina dežura policija: kažu da svakom ko želeo da se slika sa drugom Iljičem prilazi da propita za junačko zdravlje, poreklo i legitimaciju. Nama nisu. Malko nam i žao. Na zidovima se nižu murali od raznobojnog mermera, sa kosmonautima, borcima, radnicima. Opet monumentalnost i harmonija. Na svakom ćošku starinski etno-restorani i moderni kafići i pivnice. Vrvi od života.

Žikica Milošević