Тешке судбине муслиманки које су напустиле веру

У већини светских религија апостаза или одбацивање вере данас у најгорем случају доводи до осуде породице и шире заједнице, друштвеним изопштавање, али се закон не уплиће у та питања.



За муслимана који напусти своју веру или се преобрати у неку другу у неким је хадисима (светим списима у којима су забележене речи и поступци пророка Мухамеда, а на којима се темељи исламски закон шеријат), али не и у самом Курану, предвиђена најтежа могућа казна - смртна, преноси Индекс.



Насупрот томе, стручњак за исламско право Вел Халаку, међу осталима, тврди да закон о напуштању ислама уоште не произлази из Курана, који предвиђа казну за тај грех само након смрти.



Ипак, смртна казна је предвиђена не само верским прописима већ и државним законом у осам већински муслиманских земаља: Авганистану, Брунејима, Мауританији, Катару, Саудијској Арабији, Судану, Уједињеним Арапским Емиратима и Јемену.



У земљама попут Сирије, Ирака и Јордана, напуштање вере је такође илегално, али уз мању казну, док у Ирану, Пакистану и Египту бивше муслимане је могуће осудити, чак и на смрт, широком интерпретацијом закона о богохуљењу и позивањем на шеријат и фетве.



Насиље или претње смрћу према бившим муслиманима, баш као и према муслиманкама које "упрљају част" породице и заједнице, углавном не врши држава, већ појединци - како у муслиманским земљама тако и у мањинским заједницама на Западу.



Упркос томе, последњих година створио се прави мали покрет бивших муслимана, преноси Индекс, а посебно муслиманки које о свом напуштању ислама и последицама с којима су се морале да се суоче због тога што проговарају јавно тражећи да се се њихова слобода од религије поштује баш као и права и слободе свих других мањина.



Како се наводи, са једне стране, нападају их и прете им смрћу муслимански фундаменталисти, а са друге стране, западни левичари, либерали и феминисти их критикују и дочекују њихове поруке с презиром јер се ова “мањина унутар мањине” не уклапа у редуковани наратив о угњетаваној муслиманској мањини и исламофобној белачкој већини.



Родоначелница и најпознатија припадница ове заједнице или покрета засигурно је Ајан Хирси Али, ауторка, активисткиња и бивша политичарка рођена у Сомалији 1969. године.



Са пет година је, као и милиони девојчица и девојака из субсахарске Африке, Египта, Јемена и Индонезије, била жртва женског гениталног сакаћења.



С девет година се са породицом одселила прво у Саудијску Арабију, па у Етиопију и у Кенију, а да би избегла договорени брак, побегла је у Холандију 1992. и тамо добила азил.



Одбацила је ислам десет година касније а 2003. ушла у парламент.



Заједно с холандским редитељем Теом ван Гогом написала је сценарио за кратки филм “Потчињавање”, који је проблематизиовао третман жена у исламским друштвима.



Само два месеца пошто је филм приказан, исламиста мароканског порекла убио је Ван Гога на улици у Амстердаму и ножем за његово тело причврстио писмо у којем је запретио да Хирси Али чека исто, после чега јој је одређена стална полицијска заштита.



Касније се преселила у САД и објавила низ бестселера о питањима која се односе на ислам.



Но, како је приметио Рич Лаури у часопису Политико, иако би Хирси Али као избеглица из патријархалне афричке земље која заговара права жена требала бити "феминистичка хероина", на Западу је не доживљавају тако јер је "дисиденткиња погрешне религије".



Врло сличну животну причу има и Јасмин Мухамед, канадска секуларна и феминистичка активисткиња и ауторка египатско-палестинског порекла која је рођена у Канади.



Пошто су јој се родитељи развели, њена мајка је у локалној џамији упознала конзервативног муслимана и постала његова друга жена, иако је полигамија у Канади илегална.



"Пре њега могла сам да се играм с децом наших суседа, с барбикама, пливам, возим бицикл, идем на рођендане, слушам музику... Било је то нормално детињство. А кад је он ушао у наше животе, све је ођедном постало харам, све је постало забрањено.", препричала је Мухамед.



Кад је имала 12 година, испричала је свом учитељу како је њен исламистички очух туче и малтретира, што је овај пријавио полицији.



Ипак судија је одлучио да њена породица, будући да су Арапи, има право да је одгаја је на свој начин, а са 20 година је била присиљена на договорени брак и морала је да носи никаб који покрива косу и лице.



"То заиста помаже у дехуманизацији. Не видите добро, не чујете добро, не можете да говорите добро, људи вас не виде, само ви видите њих...више нисте део овог света", описала је своје мучно искуство с никабом.



Када је успела да се разведе сазнала је да је њен супруг припадник Ал Каиде којег је подучавао Осама бин Ладен лично. 1996. је послан у Канаду где је требало да води ћелију подршке терористима који су извели напад 11. септембра 2001.



Он је депортован у Египат, где је добио 15 година робије.



Говорећи о тезама своје књиге "Непокривена: Како западни либерали јачају радикални ислам!, Мухамед је изнела једноставан, али продоран закључак: "Оно што (избегавањем критике ислама) радимо јесте да поручујемо: ми не желимо да те културе напредују, оне требају остати онакве какве су биле пре 1400 година... зашто људи у тим земљама не заслужују прогрес? Зашто хомосексуалци у тим земљама не заслужују не бити погубљени? Зашто жене у тим земљама не заслужују - не ослободити брадавицу, него ослободити лице?"



Слична питања поставља и читав низ других бивших муслиманки и муслимана, попут Саре Хаидер и Муманед Сједа који воде организацију Бивши муслимани Северне Америке.



Марјам Намази, британска секуларна активисткиња рођена у Ирану и лидерка Савета бивших муслимана Британије, је 2015. покренула кампању на друштвеним мрежама #ExMuslimBecause.



У мање од две недеље корисници из више од 70 земаља употребили су овај хештег више од 100.000 пута уз своја сведочанства о разлозима због којих су напустили ову религију. 2017. су суделовали у лондонском Прајду како би упозорили на то да се у 13 муслиманских земаља примјењује смртна казна за хомосексуалце.



Армин Наваби, канадски секуларни активиста рођен у Ирану, покренуо је онлајн заједницу Atheist Републиц, а заједно с Јасмин Мухамед, Алијем А. Ризвијем и Фаисалом Саеедом Ал Мутаром покренуо је и подкест "Сецулар Јихадистс фром the Middle Еаст".



Сви ови активисти су, у мањој или већој мери, били изложени хајкама на друштвеним мрежама, покушајима цензуре, односно "деплатформирања" приликом држања говора на универзитетима и засути критикама да су исламофоби који користе "говор мржње" против муслимана.



Иронично, управо су ти левичарски напади разлог више због којег су ови гласови итекако релевантни у обрани либералних начела: плурализма, индивидуализма, слободе говора и вјере - и слободе од вере.



Али главни и основни разлог је једноставан колико је и морално неупитан, свим релативизацијама упркос: да нитко не би смио страховати за свој живот само зато што је одбацио веру.