Слободан Тркуља: Нов поглед на музичко благо

Након 17 година враћају се у СНП, а специјалан концерт поводом двадесетогодишњице постојања и стварања „модерне традиције“ – новог, узбудљивог звука и жанра којим померају границе, одржаће у граду у којем је Балканополис и настао у организацији БЦМТ - Балканополис Центра за Модерну Традицију.

Након 17 година поново имате концерт у СНП. Шта сте нам спремили за тај концерт?

„Концерт ће бити пресек музике коју стварам са Балканополисом последњих 20 и кусур година. Припремили смо пробран репертоар за истанчан укус новосадске публике упакован у енергетску бомбу. Људи долазе на наше концерте пре свега због музичког доживљаја, енергије коју стварамо, музике која брише границе времена и простора и диже косу на глави (смех). Веома се радујем овом наступу јер је Балканополис направио крупне кораке и загазио у нове звучне пределе, отуда и назив концерта Балканополис 2.0. Имам потребу да стално стварам ново и смелије, а на концерту у Српском народном позоришту ћемо публици пружити управо то. Нов поглед на наше музичко благо.“

Називају вас иноватором древних звучних традиција. Колико се током протеклих 20 година мењао ваш приступ стварању новог звука и жанра?

„Приступ стварању се мењао сходно мом личном расту и свирачким и стваралачким фазама кроз које сам пролазио. У почетку сам више био окренут стварању инструменталне музике, врло често технички захтевне и виртуозне јер сам гурао себе ван граница комфора, терао се да свирам шта никако нисам могао. Глас је тад био у другом плану јер себе никад нисам доживљавао као певача. Тек кад сам глас прихватио као још један музички инструмент, ослободио сам се и почео да певам на начин на који бих свирао инструмент. У томе сам нашао простор да развијем и свој лични гласовни израз. Грлено певање и црквено појање су боје које волим да користим у певању. Оно што се није мењало све ове године је потпуно неспутан и слободан приступ компоновању музике Балканополиса. Модерна традиција је и даље једина „жанровска” одредница која иде уз нас, као карика између звука наше прошлости и визије наше будућности. Музика Балканополиса је енергија која може да мења облик али њена суштина остаје иста.“

Какав је осећај када светски музички критичари тврде да сте национално благо?

„Симпатичан (смех). Драго ми је пре свега да препознају музику коју стварамо као национално благо и испуњава ме то што свету могу да прикажем сву лепоту наше културе и традиције. Наше највеће благо је наше нематеријално наслеђе. Највеће али и најзахтевније за чување. Сваког нашег човека видим као део тог националног блага, сви ми носимо у себи ту лепоту, племенитост наших предака, песме проткане љубављу свих генерација које су их сачувале до данашњег дана. Све моје композиције су писане у том духу, уз неизоставни призвук филмичног који провоцира машту, где се појање, грлено певање, боје гајди, фруле, кавала, тамбуре преплићу са епским звуком гитаре или лиричним звуком оркестра.“

Да ли је ексцентрична фризура и модерни костим део перформанса или више вашег идентитета?

„ Мој живот не познаје границу између света маште и света који видимо. Читав свет Балканополиса је део мене, моје личности. Мој унутрашњи свет који је временом постао део и спољне стварности, а тај мој унутрашњи свет је далеко већи и раскошнији од света који видимо и у коме као „живимо”. Ја сам и даље дете, препуно маште. У детињству сам често био веома усамљен - деца умеју да буду изузетно груба кад виде да си у нечему другачији, јер мисле да су гори јер си ти у нечему као бољи. Тако сам стварао свој свет у коме су гајде и кавал постали моје оружје – мој мач, лук и стрела. Ту настаје сва музика коју стварам и Балканополис је прозор у тај свет. Кад свирамо, та два света постају један.“

Имали сте много наступа у свету, који су вама били најупечатљивији?

„Толико има момената на наступима које је немогуће описати речима. Бурни моменти попут скандирања публике у Кини пре пар месеци, кад је обезбеђење морало да интервенише да их одвоји од бине јер их је музика толико понела да су почели да се пењу на бину, а само пола сата пре тога су светлима телефона правили звездано небо у потпуној тишини. Наступи пре неколико година у Шангају кад су десетине хиљада Кинеза певали са нама на српском, уздржана публика у Јапану која у пола песме „Горо моја” креће са овацијама, сузе у публици у Москви, Петрограду и Ханти Мансијску, дует са Јосипом Лисац и Метропол оркестром у Зигодому у Амстердаму, моменат док певамо и држимо се за руке да не полетимо од радости. Недавни јубиларни концерт у распродатом Сава Центру, кад у новој нумери од емоција нисам могао више да певам… могао бих данима да вам набрајам. Али једна сцена ће ме пратити читав живот. Једини пут кад смо прекинули концерт због невремена је био у Новом Саду. Концерт Балканополиса у центру на Тргу са Метропол оркестром пре десетак година. Провала облака, киша почиње да пљушти, вода тече на бини међу струјним кабловима. Концерт је моментално прекинут јер струја и вода нису добра комбинација, чак ни за моју фризуру (смех). Публика не одлази, ни ја не желим да одем са бине, седам скроз покисао напред на рампу са намером да останем док у публици буде и један човек. Оркестар се повукао да сачува инструменте, а публика… мокра до голе коже, са осмехом на лицу ми пева „Лепе моје црне очи, погледајте на ме”… плакао сам као киша… 20-ак минута касније, црни облак прелеће трг и одлази, киша је потпуно стала. Воду су обрисали, оркестар се враћа на бину и настављамо концерт „на крилима ветра” што би рекла аждаја из мог омиљеног цртаног филма са Сер Жилетом. (смех). Читав живот ми је исписан предивним тренуцима које је оплеменила музика. Једва чекам нов концерт у Новом Саду. Овај град има посебну енергију.“

Снежана Милановић

Христос воскресе!

Шта је за вас најлепши део Ускрса, како га славите и који мириси, укуси или музика вас везују за овај празник?

„Породица на окупу и заједнички одлазак на васкршњу литургију су најлепши део празника. Звук васкршњег тропара и братија манастира Ковиљ су ми увек прва звучна асоцијација. Радост коју овај празник носи човека испуњава и покреће да се промени, да буде боља верзија себе, да одбаци старог човека и слабости, позива да се жртвујемо једни за друге као што се Христос жртвовао за нас и храбро живимо у сазнању да животу нема краја. Вера у Васкресење је стожерник православног живота, зато је Васкрс празник над празницима. Нек вам је свима срећан празник и да га проведете окупани љубављу својих ближњих. Христос воскресе!“