Слободан Шаренац: С трона се лако падне, а тешко враћа назад

Овај спортски коментатор, који нас је вешто извештавао с многих кошаркашких утакмица, као и са Олимпијских игара, бивши је кошаркаш, али одлично се сналази и у водитељским водама.

С обзиром на то да се на Трећем каналу појавио са само 22 године, давне 1990, намеће се питање како опстати. У друштву у којем нам се свакодневно сервирају личности без морала, карактера, обично на маргини, инстант звезде чији је стаж кратког даха, чија слава, према видовитом прорачуну Ендија Ворхола, траје 15 минута, Шаренац каже да је телевизијски био зелен као „гуштер“ у војсци, те да је Трећи канал био нешто неконвенционално, ново, креативно и потпуно другачије. Да је био млад и „луд“, а да су сви били су као једна велика породица и нису лако одлазили кућама када нису морали да раде, тако да је већини тада хоби постао посао и други дом. Слободан тврди да се није ничег плашио, а опстао је уз само један рецепт са четири састојка - будите оно што јесте, не глумите много, радите најбоље што можете и дајте целог себе, а публика ће то препознати и наградити поверењем.

Његов дугогодишњи рад обилује разноразним анегдотама, од којих највише памти када су се колеге изгубиле у метроу, кашњења летова, спавања у другим градовима, заборављање микрофона, картице за снимања... На питање да ли је кошарку лакше играти или коментарисати, наш саговорник објашњава да је много лакше играти, јер коментарисање захтева концентрацију, док креација, интелигенција и духовитост тада највише долазе до изражаја.

С обзиром на то да је срчано и плаховито преносио утакмице, занимало нас је колико га живаца кошта један пренос и како уопште остати објективан у тим моментима.

Нико није објективан, то је веома захтеван посао, а кидање живаца опраштам спортистима након победе које донесу нашој земљи, нашалио се Шаренац.

Интересовало нас је, као лаике, да ли смо ми стварно земља кошарке.

Јесмо! И с пуним правом можемо да рабимо тај назив. На последњим Олимпијским играма имали смо на подијуму и мушку и женску репрезентацију са сребром и бронзом око врата. То је доказ на ваше питање. Ипак, не сме бити опуштања, а опустили смо се, како бисмо и даље могли да задржимо ту титулу. С трона се лако падне, а тешко враћа назад, констатује Шаренац.

А шта питати једног чувеног коментатора, осим уме ли да коментарише фудбал.

Умем, али не желим. Не могу да радим утакмицу где за 90 минута остане резултат 0:0. Више ми одговара бржи след дешавања, када се у свакој секунди на терену догађа нешто интересантно, искрен је Слободан који је мирну луку нашао уз супругу, гле чуда, једну од најбољиих кошаркашица свих времена, Анђелију Арбутину, са којом има две ћерке, Нину и Лану, па смо га замолили да једном реченицом „натера“ данашњу децу да се окану паметних телефона, те да се окрену трчању за лоптом, макар и кошаркашком.

Нема тог чаробног штапића. Та „болест“ садашњице је раширена свуда по свету. Контрапродуктивно је терати децу на силу, треба их делима подстицати, и наћи меру и границу за све, тврди Шаренац.

У новом изазову колажног типа, „Шареница“,каже да „плива“ лагано, узводно, па свако мало лупи главом о неки камен. Ипак, гледаоци дају оцену, а она за сада није лоша. На питање кога никада нећемо видети у емисији, Слободан каже да комплетна екипа учествује у одабиру гостију, као и да завршну реч даје уредница Анета Ивановић, али да ипак нећемо гледати оне који нису својим понашањем и (не) радом заслужили да се нађу испред њихових камера. Он истиче да ријалити заједнице диктирају нови модел понашања, скандалозан, додуше, па да непозивањем тих људи ипак можемо нешто учинити – не дати им медијски простор!

Немогуће је да просечан гледалац не направи поређење са prеthodnim водитељем, Жиком Николићем, са чим Слободан није сагласан, објашњавајући да је Жика тај који је направио бренд кроз тринаестогодишњи рад, али и да је емисија од њега направила водитеља којег гледају милиони. Сматра, ипак, да су Ана и он млађи, да ово раде тек пет месеци, да имају и стару публику, али и неке новије гледаоце који су уз њих редовно. Караваном кроз Србију, снимајући емисије, упознају различите делове наше земље, културу, обичаје, људе, и верује да нигде није наишао на лоше домаћине, али ако би морао да издвоји где му је било најлепше, онда би се определио за емисију из манастира Милешева.

Могли бисмо још дуго диванити с човеком који је причљив, пун утисака са путешествија по својој земљи, пун речи хвале за своју колегиницу Ану, с дивним сећањима на разне утакмице, али завршићемо с питањем по чему ће остати препознатљив, осим по свом специфичном, дубоком гласу.

Нажалост, остаћу упамћен по бисерима и глупостима изреченим током преноса. Надам се да ће ме упамтити и по успешним и занимљивим коментарима. Ако се освајају медаље, и коментатори су најбољи на свету. Ако дође до неуспеха, коментатори су први на удару, закључује Слободан Шаренац, који се с нама дружи суботом и недељом у преподневним часовима на првом каналу Радио-телевизије Србије.

Никеа Вучетић