Петар Ђурђев: Да није Тврђаве, не би било ни града

Имао сам привилегију и част да дуго година предајем у новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај“ и моје први час је почињао с питањем зашто се Нови Сад зове Нови Сад, зашто је Петроварадин баш Петроварадин, зашто је Детелинара – Детелинара итд... Мало је оних који су то знали. Деца знају шта су радили египатски фараони, како је текла велика француска Буржоаска револуција, а оно најосновније поред чега пролазе сваки дан – о томе ништа не знају! – рекао је Петар Ђурђев директор Историјског архива Новог Сада с којим смо разговарали уочи Дана нашег града - 1. фебруара. Тог датума, године1748. царица Марија Терезија је потписавши повељу прогласила Нови Сад слободним краљевским градом. Укинуто му је дотадашње име Петроварадински Шанац, тако да постаје Неопланта, на мађарском Uj-Vidеgh, немачком Nеy-Satz, српском Нови Сад и бугарском Млада Лоза.

– Многи би се изненадили када бисте им рекли да је простор где је данас Петроварадинска тврђава насељен још од палеолита и да ми на тој вулканској стени фактички имамо континуитет готово 60.000 година уназад! Стрме падине петроварадинске стене обрасле шумом пружале су људима заштиту, али и шансу за улов дивљачи, а с друге стране Дунав је био пребогат рибом, тако да су људи могли лако да се прехране. Све цивилизације од палеолита до Келта, Римљана, Византијаца, Авара, Словена, Мађара су оставиле траг баш на том месту. Зато слободно може да се каже Новог Сада не би било без Петроварадинске тврђаве.

Шта је важно рећи када се спомиње историја Новог Сада?

– Кључно је и то да кажемо да се првобитни Петроварадин није налазио на сремској страни, него на бачкој страни Дунава. Петер Варади је било једно мало насеље, као и низ других насеља који су постојали на левој обали Дунава у ХИИИ веку, међутим кључни моменат је када је мађарски краљ Бела ИВ из Шапмање (из Француске) довео католички монашки ред Цистерците, који су били врсни виноградари. Цистерцити су добили на поклон Белакутску опатију (Белакут – Белин извор) која се протезала и на сремску и на бачку страну. Али је неком инверзијом која се дешава у XIV веку то име Петроварад (Петрова тврђава) прелази са бачке стране на сремску и постаје синоним за тврђаву и место око ње које је исто до дана данашњег.

Чује се доста често да постоји тунел испод Дунава, колико то одговара истини?

– Наш посао као историчара је да сведочимо истину и зато кажем: не, он једноставно не постоји, јер у то доба нису постојале технике градње које би то омогућиле. С друге стране, Нови Сад је у то доба изгледао као Венеција – он је био плавно и мочварно тло, а изграђивати тунел испод Дунава према таквом подручју апсолутно није имало никакве логике. Напоменуо бих да је Архив уз подршку Града успео да купи алфа-планове Петроварадинске тврђаве који се чувају у Ратном архиву у Бечу. Имамо све планове од почетка до краја градње. У тим плановима нема тунела испод Дунава.

Шта се променило када су овај део освојили Турци?

– Петроварадин се налазио у оквиру Сремског санџака турске империје, структура становништва се драматично изменила. Тако да смо на петроварадинској стени могли да нађемо и хришћанску и исламску махалу. Овде је било седам џамија и различите медресе (школе)... Тада овај део није имао значаја у одбрамбеном смислу, јер су се границе турске империје налазиле далеко на северу (Ђер, Острог, Коморан), али је било важно место за трговину између Европе и Истанбула што је омогућило развој Новог Сада, тј. тадашњег Петроварадина.

Који је догађај био кључан за изградњу Тврђаве какву данас знамо?

– Велики бечки рат је био кључан, јер у то доба, од 1687. године стижу хришћани на ове просторе и уз променљиву ратну срећу се утврђују на подручју Петроварадина 1690. године. Од тада је Петроварадинска тврђава у хришћанским рукама и 1692. године аустријски принц Крој поставља темеље за Леополдов бастион и почиње да се гради ово здање које ми данас познајемо. Када се пењете на Тврђаву кроз капију која води према Хидрометеоролошком заводу и Музеју града Новог Сада, обратите пажњу како су ти бедеми испред тунела прављени од старих стена и опеке. Део бедема од делова стена је био део Белакутске опатије, старе тврђаве која је настала крајем позног средњег века. Аустријанци руше ту стару тврђаву и граде нову.

Докле је трајала њена изградња и да ли је служила својој сврси?

– То је био капиталан пројекат који је трајао све до 1780. године. Оно што је интересантно је да се градња нове утврде показала апсолутно нерационална, јер када је завршена фактички она више није имала никакав значај, јер је Османска империја у међувремену ослабила и није више била претња. Друга занимљивост је била да је тадашње католичко становништво Петроварадина тражило да се забрани насељавање православнима, протестантима и Јеврејима што је омогућило да долазе други економски мигранти. Тако се Петроварадински Шанац (како се некад звао Нови Сад) изграђује и шири, јер је на Трврђави у то време било 7-8 хиљада војника које је требало опслужити.

Озбиљна фортификација и бројно присуство војске је утицало на развој Новог Сада. Међутим, како је Буна 1849. утицала на наш град?

– То је било време велике револуције, која се овде звала Буна. Нажалост, национални интереси Срба и Мађара се нису поклапали и дошло је до страшног грађанског рата. Као што знамо Јужна аустријска армија (са Србима) на челу са Ђорђем Стратимировићем стигла је до Новог Сада 12. јуна 1849. године. Он је дошао до куће Јована Хаџића која се налазила где је данас Аполо-центар, код своје тетке. Рекао је тетки: „Приставите ручак, ми смо до поподне завршили, ослобађамо Тврђаву и коначно смо слободни“. Али када је војска отворила ватру према Брук-шанцу (утврђење на обали Дунава које је било заштита Тврђави с бачке стране) уследио је веома силовит одговор Мађара с Петроварадинске тврђаве и стари Нови Сад је у том бомбадовању био уништен. То је било такво бомбардовање да је од око 2.800 зграда колико је тада било у Новом Саду једва преживело око 800, али нису биле све за становање! После тог рата једна од одлука генерала Мајерхофа је била да се Нови Сад измести даље од Петроварадинске тврђаве како се оваква страшна трагедије не би више поновила. Међутим, делегација Новосађана је ишла у Беч да моли да се Нови Сад не измешта... Колико год да је Петроварадинска тврђава утицала на развој Новог Сада, те 1849. године могла је да учини да нестане мој вољени град.

Да ли је истинита прича да је бан Јелачић био у одбрани Новог Сада?

– У то време од октобра 1848. године аустријска власт признаје Јелачићев и Стратимировићев српски покрет као легитиман. Неки историчари сматрају да управо жеља Ђорђа Стратимировића да се ослободи његов родни Нови Сад, као жеља бана Јелачића да се ослободи његов родни Петроварадин довела до пребрзог и недовољно добро припремљеног напада. Има чувена песма племенитог Змај Јове Јовановића „Бан бадава“ где је оштро осудио и критиковао бана Јелачића управо због тог напада на Петроварадинску тврђаву, јер је Нови Сад претворен у пепео. Нови Сад је имао изглед града који је био изразито оријенталног типа. После бомбардовања Нови Сад обновом добија изглед једног средњоевропског града. Тако да је Нови Сад, реално, архитектонски нов град.

Петроварадинску Тврђаву пратиле су разне заблуде једна од њих је била да је генерал Ђелошевић спасао Петроварадинску тврђаву.

– Непроверени извори говоре како је генерал Краљевине Југославије Ђелошевић добио задатак да сруши Петроварадинску тврђаву... Отишао сам до Војног музеја и узео његов персонални досије где сам видео да је он напредовао без икакве мрље. Поставио сам себи питање да ли би такав војник да је одбио да изврши краљево наређење био кажњен? Друго, зар је логично да се сравни место где има хиљаде и хиљаде квадрата где може војска боравити? Једино што јесте било срушено је била Новосадска капија која је била и већа и лепша од Београдске и чији је задатак био да брани улаз у Петроварадин с новосадске стране. Међутим, у то време се градио први стални друмски мост између Петроварадина и Новог Сада – Мост принца Томислава. То је мост који је повезао сремску и бачку страну и тако да је Новосадска капија била жртвована.

Да ли је тада Нови Сад изашао на реку?

– Важно је рећи да када је Нови Сад 1848. године добио статус слободног града строго је била забрањена градња на обали Дунава без дозволе војних власти. Град 1921. године прави договор са Војском краљевине СХС да град поклони све касарне које је у граду изградио, а војска предаје Брук-шанац који се руши и Нови Сад коначно излази на реку. После 1929. године, само годину дана након завршетка моста Петроварадин се припојио Новом Саду што је утицало на привредни развој града. Истакао бих да је Нови Сад једини град у Србији који је дуплирао број становништва у тадашњој Краљевини.

У Новој Југославији се део Петроварадинске тврђаве демилитаризује...

– Један део Петроварадинске тврђаве се 1952. године демилитаризовао, тако да на том простору прво настају Домови студената Правног факултета, а временом се усељавају градске установе: Чистоћа и зеленило, па Архив града Новог Сада, Хидрометеоролошка служба... Између шездесетих и осамдесетих година се долази на идеју да врсним и реномираним уметницима омогући један креативан простор за развој њиховог уметничког делања... Тако да је Петроварадинска тврђава од старог средњовековног утврђења, преко моћне одбрамбене аустријске силе па до момента када постаје новосадска уметничка база прешла дугачак пут развоја и немерљиво је утицала на Нови Сад.

Текст и фото: Марина Јабланов Стојановић