ОкоТВоко: Од ТВ студија до канабета психијатра    

Шта да слушам? Како је она мушка ствар отишла на одмор? Верујте на реч, управо је такав рефрен једне песме. Као и рефрен „Плавој куји треба фризура”. Нек ми неко објасни по ком критеријуму су Гога Секулић и Марко Булат звезде? Кад сте чули њихов последњи хит, можда пре тридесет година? Репортерка је питала Гогу „ко је узео њене гаћице” алудирајући на песму коју је имала, а певачица је рекла „секси бизнисмен”. Покушао сам и да враћам програм, одложено, у рикверц. Али постоји нешто што је негледљиво. Неко је дивно написао: „јадна деца која ће да расту у временима Јале и Бубе”.

На РТС-у редовно прескачем „Музички дерби”, али на пример свидело ми се што се Дара Бубамара коначно појавила на Јавном сервису Србије и то у емисији „Ја волим Србиију” Емотион продукције. Још пре пар недеља, угостили су и Зорицу Брунцлик. Динамика, шаренило је добро за медијски плурализам. Јер поједине аналитичаре и феноменологе до сада сам видео и на Новој и на Пинку барем стотину пута. Да ли су уредници склони инерцији или више не знају кога да зову, појма немам. Али кад видим увек једне те исте фаце, окренем канал. И тако сасвим случајно окренем Хрватску телевизију и налетим на емисију „Студио”. То је додела награда уз сарадњу са ТВ магазином „Студио” који сада излази у „Јутарњем листу”. Било је много занимљивих номинација. То је сјајно што је очувана традиција да један престижни ТВ магазин, који је основао Перо Златар преживи све турбуленције и да нађе своју мирну луку у новинама и да чак добије телевизијски формат. За најбољи радијски глас, најбољу радио станицу, за најпопуларнијег Тиктокера. Пошто су паметни уредници признали да је Тикток за многе постао главни нови медиј. Награде за нова лица, позоришта, филма. Имају и награду за rijality али тамо се емитују „Суперматер”, „Живот на ваги” и „Мастершеф” кулинарски шоу који је однео победу. Наравно, хумор је очајан на тамошњем јавном сервису као и на нашем. И тамо је Пико Кактус, маскота ТВ магазина, која треба да буде духовита. Толико је било смешно да је у најбољем студију хрватске телевизије, владао велики мук. Али зато је Јасна Злокић узела микрофон и додељујући награду Зорици Конџи, била је права стенд-ап комичарка, права ћакулона. Просто не могу да се сетим кад сам се толико смејао пошто је певачица одлучила да се не држи стерилног сценарија са глупим дијалозима него је кренула са својим шалама. Е то је стара гарда, уме да пева, уме да се нашали али видела јој се и суза у оку када су се у програму сетили Акија Ракимовског и „Парног ваљка”.  У програм се путем линка јавио Предраг Мики Манојловић који је добио награду за улогу у филму „Стриц''. Потом су награде добили и најбољи ТВ репортери и аутори најзанимљивијих емисија. Није било подела по телевизијама. Сад замислите да ли је могуће да на неку нашу телевизију дођу представници свих бранши. И много је моћно звучала порука хорског рефрена: „Нек живи љубав, нек се буди дан. Нек свако дете има миран сан. Пружи ми руку као брату брат, нек живи љубав, нек престане рат”. И тако на сваких тридесет година неко ратује у Европи.

И за крај Дејан Пантелић се на достојанствени начин повукао из медија, уз огромне аплаузе на друштвени мрежама, отишао је достојанствено. Многи су одрастали уз његову Пинк дискотеку где је реповао са Басом песму „Идемо даље”. Потом је прешао на БК телевизију, где је водио „Идол” па је радио разне формате на Првој телевизији а највише се ангажовао у „150 минута”. Упућени кажу да су постојали краљеви прослава и матурских вечери а то су Дејан Пантелић и Воја Недељковић. Оно што је карактеристично за Декија да је увек хтео да помогне, да изађе у сусрет, посебно оболелима од шећерне болести те је учествоао у свим акцијама. Он је осетио шта је то кад изгубиш здравље, али није се предавао. У једној емисији „Таблоид” ми је отворено одговорио на питање да је од Богуљуба Карића добио за трансфер стан. Никада ништа није крио и никада ништа није муљао али је на време схватио да телевизија једе своју децу и здравствено и ментално се трудио да има меру у свему.

Била је ово узбудљива телевизијска недеља али пошто се спремам да проучавам ко је све легао на канабе Славице Ђукић Дејановић, знајте да је следећи изазован новинарски задатак у току. Иначе толико је стреса у нашој држави и на послу, да мислим да нам је једини спас да макар виртуелно легнемо на тај кауч. Треба сачувати здравље, смисао за хумор и гледати праве телевизијске програме или угасити ТВ и прећи на музику у сопственој режији.

Александар Филиповић