окоТВоко: Новинарство као депресија
Водитељ култне емисије „Недељом у два”, Александар Станковић, објавио је књигу „Из своје коже, живот са депресијом”. Аца је храбро проговорио о тој теми и то је још један доказ колико новинарство није лак посао.
Детаљи које је изнео у својој књизи доказују да је ТВ водитељство често глума. Иако води хард ток-шоу програм Александра Станковића спада уз Александра Тијанића у моје најдраже саговорнике. Толико ме је лепо дочекао у згради ХРТ-а, певао ми је Мишу Ковача „Сви пјевају, ја не чујем”. Сјајан лик, жене би рекле и одличан фрајер а воли га и геј популација пошто као стрејт фрајер не изиграва лажни мачизам него увек стаје у заштиту слабијих. Сад кад сам прочитао детаље стреса око његове дијагнозе схватио сам да водитељима политичких емисија није нимало лако. Каже Аца, сад му сви траже вакцину против депресије.
Ко није нормалан тај није депресиван на овакву геополитичку ситуацију код нас и у свету, и на данашње таблоидне медије. И друго, често новинари политичких емисија глуме у свом програму да су жешћи него што јесу. Знам барем четири гвоздене плавуше које су радиле политички програм и који се боре са депром. Глуме испред малих екрана, а после падну у бедак. Као у песми Марине Туцаковић „Смејем се, а плакао бих”. Али то није биполарни поремећај, нити психоза. Сазнадох то на подкасту „Два и по психијатра”...
Сазнадох много о поремећајима личности...Врло поједностављено - депресија је прекомерна туга.....поремећај који то можда није а можда и јесте. Лепо су психијатри објаснили колико је познатих и креативних личности имало неких проблема и да је то карма сваког креативца. Бојан Томовић је отворио душу за јутарњи програм Блиц телевизије и говорио је о биполарном поремећају: „Нисам знао шта је то, мислио сам да имам депресију”, рекао је Бојан.
И сами психијатри када гостују су јако опрезни и било ком процењивању личности, посебно јавних личности, пошто се зна да је свашта могуће. Увек ћу памтити гостовање Сандре Рашковић Ивић код колегинице Славице Ђукић Дејановић. Толику искреност и тугу у једној емисији нисам скоро видео. Сад кад треба да вратим ту емисију, смрзнем се... Оно што могу да кажем да путовања и море лече сваку депресију. Барем кад сам ја у питању. За разлику од многих колега, не волим да се фрљам дијагнозама и етикетирањима људи али тачно знам кад сам тужан. Кад видим неправду, трагедије, тешке приче, новинарске патке, бахаћење, егоизам и нарцизам.
Кад видим безобразне људе. Сваки просечни новинар данас има право на депресију, знамо ми и за боља времена и боље људе, бољи живот, лепшу телевизију и квалитетнију музику. Ко ће преживети оно што нас чека? Спасиће се само они који могу да оду на неко рајско острво и да на Инстаграму продају лажну слику среће. А нормални, они ће да ударају главом у зид, барем кад узму у руке даљински управљач. Из ове коже се не може, бар за сада.
Александар Филиповић
