окоТВоко: Атила у бици против лингвистичког котла

Наравно, највише критика упућено је онима који су се и законом обавезали да ће поштовати и промовисати језичке и културне вредности – Радио телевизији Србије, нарочито београдској редакцији.

С лингвистичке стране, све је јасно: Београд, наиме, иако главни град, дијалекатски не припада говорима који чине основицу књижевног језика, те је лекторима прави изазов да локални говор смедеревско-вршачког poddijalеkta косовско-ресавског дијалекта, избришу из глава и грла наших спикера и водитеља. Говор сличан оном који слушате у серијама Радоша Бајића помешан је с недовољно добро наученим четвороакценатским системом источнохерцеговачког и, више, шумадијско-војвођанског дијалекта. Кад се томе дода све јачи утицај говора источне Србије, због огромног прилива нових Београђана управо с ових простора, јасно је да се свашта меша у лингвистичком котлу, какав је Београд последњих деценија.

Шта да раде лектори у тим ситуацијама? Да водитељима и новинарима потурају говорне вежбе и моле се лингвистичком богу, заробљеном међу редове Правила дистрибуције акцената, ако такав уопште постоји. Шта да раде новинари? Да иду чешће у позориште, или да нађу пријатеље у Срему и Мачви, где су локални говори најсличнији онима које очекујете у књижевном језику.

Ово све, наравно, под условом да је остало лектора по редакцијама, чак и кад су оне на буџетским јаслама. Јер, они су прве жртве медијске транзиције, ваљда зато што су, као неке жалосне сове, подсећале нове „ташна-машна“ газде на то да се њихово бежање са часова види оног тренутка кад отворе уста. Зато смо добили нове „није важан изговор, важан је изглед“ генерације водитеља, којима треба вештачко дисање кад почну реченицу јер не умеју да узму ваздух све док не дођу до тачке – реченичне или пуцања плућа, зависи. Крештање, шушкање, пљуцкање у микрофон помешано је с немогућим акценатским пируетама, и ту ни деколте величине Суецког канала не може да извади ствар.

А кад се овом хаосу дода изговарање речи страног порекла или, не дај боже, страних личних имена, добијемо пет минута циркуса и пет минута тиховања: толико нам отприлике треба да се прво повратимо од смеха, а после кренемо да се крстимо. Разлог за профано-световно понашање гледалаца пре неки дан дала је водитељка „Слагалице“, изговоривши мађарско име Атила, као да је наргила у питању. Атила Бич Божји преврнуо би се у гробу, мислећи који се клинац и журио на тај Запад, кад ни име не умеју да му изговоре, нема везе што његови потомци живе у истој тој држави где и наргилоауторка, који километар северније.

Хоће ли ово пресловљавање имати дугорочнији ефекат на правопис, стилистику и језик уопште? Вероватно хоће, јер језик је природни, али и друштвени феномен, подложан сталним променама и прилагођавањима. Надамо се само да место у новом правопису неће наћи Атила-наргила и да ћемо задржати макар три од четири акцента, кад смо се већ одрекли послеакценатске дужине. Ваља нам преговарати с опасним противницима. Ми имамо знање, они добре ноге.

Ивана Вујанов