okoTVoko: Atila u bici protiv lingvističkog kotla
Već neko vreme u javnosti se poteže priča o tome kako se sve ređe na televizijama može čuti pravilno i jasno izgovorena reč. „Šta rade ti lektori, otkud takvo akcentovanje na našim televizijama“, čude se gledaoci.
Naravno, najviše kritika upućeno je onima koji su se i zakonom obavezali da će poštovati i promovisati jezičke i kulturne vrednosti – Radio televiziji Srbije, naročito beogradskoj redakciji.
S lingvističke strane, sve je jasno: Beograd, naime, iako glavni grad, dijalekatski ne pripada govorima koji čine osnovicu književnog jezika, te je lektorima pravi izazov da lokalni govor smederevsko-vršačkog poddijalekta kosovsko-resavskog dijalekta, izbrišu iz glava i grla naših spikera i voditelja. Govor sličan onom koji slušate u serijama Radoša Bajića pomešan je s nedovoljno dobro naučenim četvoroakcenatskim sistemom istočnohercegovačkog i, više, šumadijsko-vojvođanskog dijalekta. Kad se tome doda sve jači uticaj govora istočne Srbije, zbog ogromnog priliva novih Beograđana upravo s ovih prostora, jasno je da se svašta meša u lingvističkom kotlu, kakav je Beograd poslednjih decenija.
Šta da rade lektori u tim situacijama? Da voditeljima i novinarima poturaju govorne vežbe i mole se lingvističkom bogu, zarobljenom među redove Pravila distribucije akcenata, ako takav uopšte postoji. Šta da rade novinari? Da idu češće u pozorište, ili da nađu prijatelje u Sremu i Mačvi, gde su lokalni govori najsličniji onima koje očekujete u književnom jeziku.
Ovo sve, naravno, pod uslovom da je ostalo lektora po redakcijama, čak i kad su one na budžetskim jaslama. Jer, oni su prve žrtve medijske tranzicije, valjda zato što su, kao neke žalosne sove, podsećale nove „tašna-mašna“ gazde na to da se njihovo bežanje sa časova vidi onog trenutka kad otvore usta. Zato smo dobili nove „nije važan izgovor, važan je izgled“ generacije voditelja, kojima treba veštačko disanje kad počnu rečenicu jer ne umeju da uzmu vazduh sve dok ne dođu do tačke – rečenične ili pucanja pluća, zavisi. Kreštanje, šuškanje, pljuckanje u mikrofon pomešano je s nemogućim akcenatskim piruetama, i tu ni dekolte veličine Sueckog kanala ne može da izvadi stvar.
A kad se ovom haosu doda izgovaranje reči stranog porekla ili, ne daj bože, stranih ličnih imena, dobijemo pet minuta cirkusa i pet minuta tihovanja: toliko nam otprilike treba da se prvo povratimo od smeha, a posle krenemo da se krstimo. Razlog za profano-svetovno ponašanje gledalaca pre neki dan dala je voditeljka „Slagalice“, izgovorivši mađarsko ime Atila, kao da je nargila u pitanju. Atila Bič Božji prevrnuo bi se u grobu, misleći koji se klinac i žurio na taj Zapad, kad ni ime ne umeju da mu izgovore, nema veze što njegovi potomci žive u istoj toj državi gde i nargiloautorka, koji kilometar severnije.
Hoće li ovo preslovljavanje imati dugoročniji efekat na pravopis, stilistiku i jezik uopšte? Verovatno hoće, jer jezik je prirodni, ali i društveni fenomen, podložan stalnim promenama i prilagođavanjima. Nadamo se samo da mesto u novom pravopisu neće naći Atila-nargila i da ćemo zadržati makar tri od četiri akcenta, kad smo se već odrekli posleakcenatske dužine. Valja nam pregovarati s opasnim protivnicima. Mi imamo znanje, oni dobre noge.
Ivana Vujanov
