НИНИНЕ МУСТРЕ: Растапање илузија
Питамо се с времена на време, шта се то догађа са овим светом?
Је л' могуће да се свака комуникација заснива на сукобу? Је л' могуће да нема другачијих тема него да чепркамо по аргументима за и против и да се бесомучно расправљамо о томе ко је у праву, као да нам живот од тога зависи? Па, могуће је.
Гледам како се сукоби на свим нивоима још више заоштравају, а најјача свађа је између смисла и бесмисла на свим нивоима. Ситуацију додатно компликује то што медији у први план стављају управо сукобе свих врста, а ако случајно тога дана нема неких застрашујућијх вести о сукобима, онда сигурно негде у свету има нека кобна ситуација од које се леди крв у жилама, па се то гура међу прве наслове.
Сви ми знамо да тако програм и програмирање публике функционише, да су завада и страх најмоћнија оружја за владавину над људима који онда постају послушници без поговора, али опет, свака страна је уверена да је баш она на страни смисла и тачно зна да је потпуно у праву.
Интелектуалци предњаче у томе, увек сматрајући оне са друге стране „наивним магарцима“. Томе доприносе не само медији који сласно потпирују све могуће сукобе него и друштвене мреже чији алгоритам управо функционише тако да нам нуди садржаје на основу наших интересовања.
И онда ми имамо утисак да се „цео интернет“ слаже са нашим мишљењем,те да она мањина која је на другој страни која тек ту и тамо промоли главу међу понуђеним темама, сигурно није у праву.
И када год да се укључи на било коју мрежу, човеку који бар повремено погледа вести на првом месту искоче оне „најновије“ које га својим застрашујућим насловом намаме да их прочита и тако буде увучен у бескрајни ковитлац који ће му дуго заокупљати пажњу и одредити смернице у којима ће размишљати и што је још важније, како ће се осећати тога дана. Верујем да све то има своју улогу у времену у којем живимо. Тај огромни талас који нас преплављује болом и траумама не дозвољава нам више да то не видимо.
На том путу који је тежак и трновит, све више почињемо да се будимо и све теже пристајемо да будемо увучени у наметнуте ковитлаце. А то је је ипак добар почетак, за оне који изаберу тај пут.
Колико год да је болно живети у овом тренутку, толико је и величанствено то што смо сведоци растапања илузије у којој смо вековима живели. Буђење у главном није пријатно, када схватимо да је све ствар личног избора, али је неопходно за нашу еволуцију. Незамислива лепота чека све оне који су спремни да на себе преузму одговорност да је сами креирају, да у њеном настајању активно учествују.
Нина Мартиновић Армбрустер
