НИНИНЕ МУСТРЕ: Провидно
Има она једна прича о жени која је посматрала своју комшиницу како шири веш и примећивала да није тако бео како би након прања требало да буде. На крају се испоставило да прозори кроз које је вирила дуго нису били брисани, па је њена перцепција била замуљана, а веш је био беспрекорно бео.
Пада ми на памет та прича ових дана, не само због поуке да моја перцепција зависи искључиво од мене, тј. од мојих „прозора“ или мојих „завеса“ кроз које посматрам свет, људе и догаћаје, него због све снажнијег осећаја да се те завесе подижу и да све околности које ме окружују постају све јасније и све оно што ме је до сада спречавало да их видим таквима какве јесу, постаје некако провидније. „Подижу се велови“ кажу људи који се баве духовним, неопипљивим и обичном посматрачу невидљивим световима. Сада све више и ти обични посматрачи у које и ја спадам, све јасније могу да виде, тачније да осете суштину ствари огољену, без музгавих прозора и густо тканих завеса. То уноси поприличну пометњу међу ионако збуњеним људима, јер више стварно не знамо кога да слушамо, коме да верујемо и чије савете да пратимо. Све више смо натерани да верујемо само себи и сопственој процени, а то нас у главном нису учили. Ја сам научена да за сваку област постоји стручњак који ће да ме упути шта да радим у ситуацијама за које је он стручан. А онда су почеле да се купују дипломе, да се преко реда завршавају неке кобајаги школе, неки су полагали испите на лепоту, неки на татин или мамин статус, и све се пореметило. Они правог знања ни искуства немају и из сопствене несигурности која из тога неминовно произилази, само су нападнији и агресивнији у наметању ставова које су и сами од некуд покупили, јер сопствених наравно немају. А обичан човек, ненаучен на сопствену одговорност, чврсто газећи линијом мањег отпора у циљу што лакше стеченог тренутног задовољства, следи оно што му се каже. Али авај, ови велови што се некако по природи ствари подижу, све то неизбежно обелодањују. И људи се све више и више збуњују.
Повремено ме моја збуњеност убаци у бригу, видим намере људи иза њихових речи, а када те две ствари нису у сагласју, осећам се изданом, превареном, а још увек не умем да пронађем начин како да се носим са тим, јер истовремено видим да се људи тако понашају из навике, из неких сопствених дубоко „програмираних“ осећаја и не раде то намерно. Рекла бих да нам је свим потребна помоћ да себе боље разумемо и да почнемо да живимо из срца и из сопствене истине, јер велови се подижу и изгледа да ће бити још много изненађења, како у свету око нас, тако још више у нама самима. Боље је да се собом позабавимо на време, да се боље упознамо како се не бисмо превише чудили и на себе љутили, што само води у више деструкције, а за њу у новом провидном свету, неће бити места.
Нина Мартиновић Армбрустер