NININE MUSTRE: Providno
Ima ona jedna priča o ženi koja je posmatrala svoju komšinicu kako širi veš i primećivala da nije tako beo kako bi nakon pranja trebalo da bude. Na kraju se ispostavilo da prozori kroz koje je virila dugo nisu bili brisani, pa je njena percepcija bila zamuljana, a veš je bio besprekorno beo.
Pada mi na pamet ta priča ovih dana, ne samo zbog pouke da moja percepcija zavisi isključivo od mene, tj. od mojih „prozora“ ili mojih „zavesa“ kroz koje posmatram svet, ljude i dogaćaje, nego zbog sve snažnijeg osećaja da se te zavese podižu i da sve okolnosti koje me okružuju postaju sve jasnije i sve ono što me je do sada sprečavalo da ih vidim takvima kakve jesu, postaje nekako providnije. „Podižu se velovi“ kažu ljudi koji se bave duhovnim, neopipljivim i običnom posmatraču nevidljivim svetovima. Sada sve više i ti obični posmatrači u koje i ja spadam, sve jasnije mogu da vide, tačnije da osete suštinu stvari ogoljenu, bez muzgavih prozora i gusto tkanih zavesa. To unosi popriličnu pometnju među ionako zbunjenim ljudima, jer više stvarno ne znamo koga da slušamo, kome da verujemo i čije savete da pratimo. Sve više smo naterani da verujemo samo sebi i sopstvenoj proceni, a to nas u glavnom nisu učili. Ja sam naučena da za svaku oblast postoji stručnjak koji će da me uputi šta da radim u situacijama za koje je on stručan. A onda su počele da se kupuju diplome, da se preko reda završavaju neke kobajagi škole, neki su polagali ispite na lepotu, neki na tatin ili mamin status, i sve se poremetilo. Oni pravog znanja ni iskustva nemaju i iz sopstvene nesigurnosti koja iz toga neminovno proizilazi, samo su napadniji i agresivniji u nametanju stavova koje su i sami od nekud pokupili, jer sopstvenih naravno nemaju. A običan čovek, nenaučen na sopstvenu odgovornost, čvrsto gazeći linijom manjeg otpora u cilju što lakše stečenog trenutnog zadovoljstva, sledi ono što mu se kaže. Ali avaj, ovi velovi što se nekako po prirodi stvari podižu, sve to neizbežno obelodanjuju. I ljudi se sve više i više zbunjuju.
Povremeno me moja zbunjenost ubaci u brigu, vidim namere ljudi iza njihovih reči, a kada te dve stvari nisu u saglasju, osećam se izdanom, prevarenom, a još uvek ne umem da pronađem način kako da se nosim sa tim, jer istovremeno vidim da se ljudi tako ponašaju iz navike, iz nekih sopstvenih duboko „programiranih“ osećaja i ne rade to namerno. Rekla bih da nam je svim potrebna pomoć da sebe bolje razumemo i da počnemo da živimo iz srca i iz sopstvene istine, jer velovi se podižu i izgleda da će biti još mnogo iznenađenja, kako u svetu oko nas, tako još više u nama samima. Bolje je da se sobom pozabavimo na vreme, da se bolje upoznamo kako se ne bismo previše čudili i na sebe ljutili, što samo vodi u više destrukcije, a za nju u novom providnom svetu, neće biti mesta.
Nina Martinović Armbruster