Нинине мустре: Преживљавање
Људско биће саздано је на величанствен начин, са многобројним механизмима које користи у свакодневним приликама.
Механизми које користи рецимо моје биће у физичкој равни су сасвим јасни: руке се померају да бих нешто направила, написала, насликала, дохватила, а прсти све то исто, само још прецизније; ноге се померају да бих трчала, ходала, скијала, пливала или возила бицикл, и све тако редом, до оних најсуптилнијих механизама попут трептања или дисања за које чак ни не морам да користим сопствену вољу, већ се одвија само од себе. Оно што радим својом вољом, радим док ми је та радња неопходна, а када више није, и механизам престаје. Али када је реч о механизмима моје психе, е ту се ствари већ помало компликују.
Постоје у мојој психи неки механизми које сам развила још у раном детињству, или у младости, или још касније, а настали су као начин да се носим са захтевним животним ситуацијама. Тако је рецимо мој страх да ћу бити напуштена, да ћу остати сама и незаштићена, који се појавио у детињству након развода родитеља, створио у мени механизам аутоматизованог удовољавања људима, како би ме више волели и како ме никада не би остављали. Тако је моје биће постизало неку врсту тренутног мира и спокојства, и осећај да нећу бити остављена, што аутоматски значи да ћу преживети. И ја сам као мала, као и већина деце, сваку трауму доживљавала веома бурно, свако искакање из неке нормалне животне околности чинило се погубно за мене и морала сам да нађем начин да то „преживим“. Нека деца потискују своје страхове, „глуме“ да се ништа не догађа, науче да скрију своје емоције и од себе самих, а камоли од других. Неки реагују бесом, неки сузама, неки другачијим понашањима, зависи шта им се у тим тренуцима покаже као „спасоносно“. И све би било једноставно да је ситуација иста као са физичким механизмима. Када ми више нису потребне да нешто дохвате, руке пуштам да мирују, не идем около подижући руке чим видим нешто изнад себе. Нити вртим ногама чим видим бицикл, него само када га заиста и возим. Са психичким механизмима није тако. Они се, док их не освестимо, укључују и свакој ситуацији која је слична оној која их је и укључила.Ти механизми за преживљавање постају наше навике, као што је неконтролисано и често непотребно удовољавање другима код мене било свакодневна навика. Када сам је најзад освестила, она је прерасла у културну љубазност која има јасне границе и нема више могућности да неко тај мој механизам злоупотребљава.
Потребно је много љубави и стрпљења када откривам своје механизме који су ми некада служили за преживљавање, а данас ми сметају на путу напредовања и развоја. Није лако, али је неопходно ако желим да живим слободан и испуњен живот, а ја желим. Зато су неки од пресудних момената они у којима доносим одлуку да се поздравим са оном верзијом себе коју сам креирала како бих преживела, да бих тако ослобођена, радосно и успешно живела.
Нина Мартиновић Армбрустер
