Ninine mustre: Preživljavanje
Ljudsko biće sazdano je na veličanstven način, sa mnogobrojnim mehanizmima koje koristi u svakodnevnim prilikama.
Mehanizmi koje koristi recimo moje biće u fizičkoj ravni su sasvim jasni: ruke se pomeraju da bih nešto napravila, napisala, naslikala, dohvatila, a prsti sve to isto, samo još preciznije; noge se pomeraju da bih trčala, hodala, skijala, plivala ili vozila bicikl, i sve tako redom, do onih najsuptilnijih mehanizama poput treptanja ili disanja za koje čak ni ne moram da koristim sopstvenu volju, već se odvija samo od sebe. Ono što radim svojom voljom, radim dok mi je ta radnja neophodna, a kada više nije, i mehanizam prestaje. Ali kada je reč o mehanizmima moje psihe, e tu se stvari već pomalo komplikuju.
Postoje u mojoj psihi neki mehanizmi koje sam razvila još u ranom detinjstvu, ili u mladosti, ili još kasnije, a nastali su kao način da se nosim sa zahtevnim životnim situacijama. Tako je recimo moj strah da ću biti napuštena, da ću ostati sama i nezaštićena, koji se pojavio u detinjstvu nakon razvoda roditelja, stvorio u meni mehanizam automatizovanog udovoljavanja ljudima, kako bi me više voleli i kako me nikada ne bi ostavljali. Tako je moje biće postizalo neku vrstu trenutnog mira i spokojstva, i osećaj da neću biti ostavljena, što automatski znači da ću preživeti. I ja sam kao mala, kao i većina dece, svaku traumu doživljavala veoma burno, svako iskakanje iz neke normalne životne okolnosti činilo se pogubno za mene i morala sam da nađem način da to „preživim“. Neka deca potiskuju svoje strahove, „glume“ da se ništa ne događa, nauče da skriju svoje emocije i od sebe samih, a kamoli od drugih. Neki reaguju besom, neki suzama, neki drugačijim ponašanjima, zavisi šta im se u tim trenucima pokaže kao „spasonosno“. I sve bi bilo jednostavno da je situacija ista kao sa fizičkim mehanizmima. Kada mi više nisu potrebne da nešto dohvate, ruke puštam da miruju, ne idem okolo podižući ruke čim vidim nešto iznad sebe. Niti vrtim nogama čim vidim bicikl, nego samo kada ga zaista i vozim. Sa psihičkim mehanizmima nije tako. Oni se, dok ih ne osvestimo, uključuju i svakoj situaciji koja je slična onoj koja ih je i uključila.Ti mehanizmi za preživljavanje postaju naše navike, kao što je nekontrolisano i često nepotrebno udovoljavanje drugima kod mene bilo svakodnevna navika. Kada sam je najzad osvestila, ona je prerasla u kulturnu ljubaznost koja ima jasne granice i nema više mogućnosti da neko taj moj mehanizam zloupotrebljava.
Potrebno je mnogo ljubavi i strpljenja kada otkrivam svoje mehanizme koji su mi nekada služili za preživljavanje, a danas mi smetaju na putu napredovanja i razvoja. Nije lako, ali je neophodno ako želim da živim slobodan i ispunjen život, a ja želim. Zato su neki od presudnih momenata oni u kojima donosim odluku da se pozdravim sa onom verzijom sebe koju sam kreirala kako bih preživela, da bih tako oslobođena, radosno i uspešno živela.
Nina Martinović Armbruster
