Ninine mustre: Nisi sama
Poslala mi je draga prijateljica jednu pesmu koja je obeležila deo života u kojem smo se najintenzivnije družile.
Već posle prvog takta bila sam teleportovana u to vreme. Nisam se setila određenog događaja, određenog datuma, niti mesta, ali osećaj je bio precizan. Tačno sam osetila ono što sam osećala u periodu dok je ta pesma bila prisutna u našim životima. Setila sam se radosti druženja sa njom, i gorko slatkog ukusa tih godina punih neizvesnosti, materijalne nemaštine, ali srca ispunjenog nadom, verom u bolje sutra i maksimalnog koršćenja svake prilike za druženje, za dobar provod (pa makar to bilo i deljenje jedne kesice kafe koju bi ona donela da je sestrinski podelimo) i za beskonačne priče o tome šta umemo, šta možemo i kako ćemo zbog svega toga jednoga dana dobro i radosno da živimo.
To „jednoga dana“ došlo je vrlo brzo. I došlo je mnogo puta od tada i njoj i meni. Mnoge su nam se životne želje ostvarile, ali se i mnogo toga tužnog i neželjenog dogodilo iako o tome tada nismo maštale. U to vreme nismo znale da postoji ta neka ravnoteža u životu i da se stalno klackamo gore - dole dokle god smo u ovoj dimenziji u kojoj postoji dualnost i dokle god još imamo šta da učimo. Mislile smo da kada postignemo nešto, neki željeni cilj, to će biti to i bićemo zauvek srećne. A iza svakog postignutog cilja nazire se sledeći koji čeka, a na putu ka njemu čekaju izazovi, iskušenja i prepreke za koje dugo nismo znale da su samo prilike i putokazi kako bismo gradile sebe u bolje, snažnije i zadovoljnije ljude.
Nekoliko decenija kasnije, kada pogledam i sebe i nju, sa radošću primećujem da prilično uspešno hodamo tim našim putevima koji se i dalje povremeno ukrštaju, a osećaj međusobne podrške i ljubavi nikada ne bledi i uvek je prisutan na horizontu. A pesma koju mi je poslala naziva „Nisi sama“ ima stih koji govori o tome da je potrebno otvoriti svoj um i da će sigurno ponovo doći vreme kada ćemo biti zajedno... i ona sa svojim bratom, i ja sa svojim roditeljima, i svako sa svojim voljenim bićima i svi mi koji se razumemo bez reči, vidimo bez pogleda i osećamo i bez dodira. Samo me je podsetila na ono u šta smo obe odavno poverovale: dovoljno je zatvoriti oči i tako se odmaknuti od ove iluzije u kojoj živimo i otvoriti um pa se naći u realnosti u kojoj zapravo postojimo i osetiti povezanost i prisutnost svega i svih sa kojima smo ikada delili prostor, vreme i osećaje.
Svi oni sa kojima smo se ikada sreli, ili samo poneki gen od njih nasledili, svi oni žive u nama u osmesima, u pogledima, u gestovima, stihovima, slikama, prizorima i osećanjima. Sasvim je to saznanje dovoljno da shvatim da nisam sama, da sam uvek podržana, jer svi smo jedno i svi smo delići jedne veličanstvene, nepojmljive i nepregledne celine zvane život. Sasvim dovoljno da živim zadovoljno čak i u vremenu drugovanja sa tugom.
Nina Martinović Armbruster
