НИНИНЕ МУСТРЕ: Дневник

На разним курсевима и семинарима за буђење креативности, писање дневника је готово неизбежна ставка. Чак сам и на једном предавању о новцу сазнала да је јако важно да пишемо дневник о свему што нам се у животу догађа. Али не само о ономе што нам се догађа споља, него је много важније да пишемо о ономе што нам се догађа изнутра.

Наравно да спадам у оне који су редовно писали дневник. Свако вече пред спавање, обраћала сам се својој замишљеној пријатељици којој сам могла све, ама баш све да испричам, без бојазни да ће неке моје дубоко скривене тајне бити некоме откривене. Касније, када бих читала те своје писаније, највише сам се смејала својим извињавањима на почетку дневне исповести, ако бих коју пре тога пропустила да напишем. Као да ме је дневник терао да га пишем редовно. А није. Терао ме је осећај да ми редовно писање дневника помаже да лакше разумем свет у којем одрастам. И јесте ми то писање помагало, то данас разумем. Помагало ми је тако што бих каснијим читањем мало боље себе упознавала. Из дана у дан, мењала су се моја интересовања, баш као и расположења, а након неког времена, тачно би се могла ухватити нит и сагледати мустра по којој сам градила своје схватање себе и свог живота. Права, врло прецизна интроспекција! Већи део мојих младалачких исповести биле су романтичне природе: силна патња што ме није погледао, а само је прошао, или због тога како ме је погледао, и силна усхићења када би ме тај неко погледао онако како се мени допадало. Било је и филозофских питања о смислу живота као и чуђења зашто неки људи нису добри.

Недавно сам поново почела да пишем дневник, овога пута ујутро, убрзо након буђења, а пре јутарњег вежбања. Инструкције које сам добила кажу да је важно само избацивати мисли на папир, без неког посебног реда и циља. Чист, необуздан и колико год је могуће искрен трансфер тока мисли на папир. Свиђа ми се осећај који имам док пишем, као и после тога. Посебно ми се допада што поново вежбам свој рукопис који је пре употребе компјутера, умео да буде баш леп. Пишући наизглед неважне мисли које се роје у глави од раног јутра, заправо прочишћавам своју свест. Ослобађам је наслага непотребних идеја које се таложе и замагљују слику коју би чисте свести требало да видим. Лепо све оно што ми пада на памет избацим на папир и тамо га и оставим. Радим то редовно тек неколико дана, али већ као да примећујем већу јасноћу у мислима. Успевам да постигнем све што зацртам у току дана, а обавеза понекад уме да буде баш много. Са лакоћом пролазим кроз дневне изазове и смем да се усудим да кажем да сам свеснија него иначе, и добро сам расположена. Јако се радујем што сам поред једноставног алата за лични развој и напредак, а то је свесно дисање, открила још један исто тако једноставан а ефикасан: писање. Писање дневника. 

Нина Мартиновић Армбрустер