Нинине мустре: Човечанство

Не бих залазила у детаљније аналогије ко чини који орган, јер свака је ћелија од велике важности за читав организам, па тако и за овај суперорганизам, а ни прецизност није могућа, јер човечанство чини око 7 милијарди становника, а у једном организму има око 37 хиљада милијарди ћелија. (што је на западу трилион, код нас је билион, а у билиону има хиљаду милијарди)

Задатак, дужност, позив, како год да то назовемо, сваке ћелије, јесте да функционише најбоље што може. Она узима обрађене хранљиве материје, одржава свој мали систем у реду, обавља своју улогу, размењује „информације“ са ћелијама око себе и сваким својим титрајем (њена ћелијска мембрана пулсира, баш као што и планета Земља пулсира) она доприноси хармонији у којој суперорганизам функционише. Ја, као ћелија тог суперорганизма верујем да што боље обављам своје функције, то боље чиним читавом организму. И све док организам функционише, па чак и са оним ћелијама које су „у квару“, постоји шанса да се све поправи и да свака ћелија поново постане функционална. Јер, колико ћелије једна другу могу да „покваре“ погрешним информацијама, тако једна другу могу и да поправе. Све је до мене, тј. до сваке ћелије појединачно. Прво морам ја да будем једна снажна, здрава, и функционална ћелија, јер таква онда могу да разаберем добре од лоших утицаја, корисне од погубних доживљаја. Из неког разлога, ја као ћелија сам насетована тако да јако волим наше височанство Човечанство. Оно има своје проблеме са којима се бори, а ова сићушна али важна ћелија коју представљам, даје све од себе да буде користан и функционалан делић тог суперорганизма. Труди са да ојача (једем воћа, поврћа и пуно Ц витамина, редовно се сунчам па тако набављам и Д витамин, а и физички сам активна); повезује се са госпођом мајком нашег височанства Човечанства – планетом Земљом (често ходам боса, обожавам природу и волим да се купам у рекама, језерима и морима); и гледа како да припомогне осталим ћелијама из свог окружења, (имам порив да помогнем када ми помоћ затраже или ми се учини да је помоћ негде неопходна).  

Нисам баш срећна када видим све кроз шта наше височанство Човечанство пролази, али сам уверена да је то део једног процеса одрастања. Свако је од нас понекад био изазван или чак допустио себи да упадне у лоше друштво. Сопствено искуство, какво год било, најчешће је једини ефикасан начин да се учи и напредује. Кроз коју год да фазу тренутно пролази, ја Човечанству помажем сопственим свакодневним, финим подешавањем на боље. Када прођу сви „младалачки несташлуци“ које имамо задатак заједно да савладамо, онда ће Човечанство да постане величанство! И биће величаствено, бити његов део.

Нина Мартиновић Армбрустер