Никола Гајић, #Неуспех Џокеру: Живот није Инстаграм
Када сам отварао канал на Инстаграму желео сам да ме људи знају по мом раду, значи могао сам да се зовем и Весели ананас и да будем Палма на плажи. Није ми био циљ да моје име буде нешто по чему ће ме људи знати, него по ликовима које сам створио. Па и тај „Неуспех Џокеру” добио је назив по филму, али ме људи знају и као ликове које играм Пају, Милицу и као Николу тако да је мој задатак успео, а то је да се моја енергија пренесе на људе, а не да се мој надимак запамти - рекао је шарманти Никола Гајић, чији су се сви таленти, од глуме до певања, преточили у реч инфлуенсер на друштвеним мрежама који на инстаграм налогу „Неуспех Џокеру” приказује скечеве који су својеврсна друштвена критика актуелности, али увек остављајући за собом осмех.
Премда је налог отворен с почетком епидемије короне, он је букнуо као извор добре енергије нудећи савремену верзију „Андрије и Анђелке” у ликовима „Паје и Милице”.
На твом првобитном профилу на Инстаграму, објављивао си такорећи своје манекенске слике у лепим оделима, све је било у естетици ушминкане реалности, а онда ођедном отвараш налог „Неуспех Џокеру” који је једна критика друштва па и онога што си у почетку радио. Како је настао тај прелаз?
- Док сам био млађи бавио сам се манекенством професионално и тада су на друштвеним мрежама сви били лепи и представљали се заправо онаквим какви нису. Ја сам прво ишао на ту карту, мислећи, можда је Инстаграм таква друштвена мрежа где треба да будемо ушминкани, утегнути, лепи и да водимо живот који уопште не живимо. Онда се нека жица откачила у мојој глави, заправо жица реалности, и ја сам схватио да то уопште није нормално, да су људи превише почели да живе тај „инстаграм живот” и за мене постало оптерећујуће да морам увек да будем леп и да водим рачуна о томе како ће ме људи видети на улици. Онда сам угасио друштвене мреже и рекао „не могу ја ово, јако ми је тешко”. Моји другари су ми тада сугерисали да би могао да радим нешто што заиста волим а то је снимање тих хумористичких клипова. Питао сам се како ће људи прихватити клипове који нису нашминкани и реалност која у том моменту није била прихватљива, али изашао сам на мреже поново и приказао сам себе онаквим какав заправо јесам у стварном живот и шта ја највише волим да радим и ко сам заправо и то су људи много боље прихватили него тај мој лик који је увек леп и згодан и под конац. Људи су се поистоветили са ситуацијима које преживљавам свакодневно и схватили су да заиста, али заиста живот није инстаграм. Седамдесет одсто мојих клипова на „Неуспех Џокеру” сам ја и неки моји животни проблеми.
Неуспех Џокера је постао твој успех, али, како си направио тај прелаз на друштвене мреже и да ли од тога може да се живи, јеси се покајао што си напустио сигурицу, што би млади рекли?
- Морам признати да је јако тешко јер код нас много тога касни па и те интернет револуције и пошто су моји родитељи старијег кова, када сам им рекао да ћу дати отказ у државној фирми где је редовна плата, они су то мало теже прихватили, нису чак ни причали са мном неких шест месеци. Једноставно нису могли да разумеју да неко даје отказ да би покушао да зарађује од нечег невидљивог. Као ти зарађујеш новац од чега? Када сам ставио пешкир на главу за улогу Милице и када су ме родитељи видели тако први пут, били су шокирани и нису могли да верују да дете које су подизали да буде лепо, васпитано, образовано, еманциповано, културно сада иде у тотално другу крајност и то без ичије подршке али апсолутно сам. Али ја сам неко ко воли изазове и верује у себе много. Без те вере не може човек да започиње ништа. Дакле, ако ти ниси 100 посто сигуран у себе и када ти други говоре, као што су мени моји родитељи говорили, да нећу успети, та подршка коју дајеш себи и тај глас који је апсолутно непогрешиво тачан, ме је водио. И док год имам тај глас и ту неку веру, наду и сигурност у себе, увек ће ме водити само ка успеху. Тако да с једне стране моји су то јако тешко прихватили док нису стигле те прве интенерт зараде од клијената и сарадњи. И тада су били скептици јер код нас се то не плаћа довољно док у другим земљама људи развијају озбиљне бизнисе од тога. Када сам зарадио првих 100 евра, ја сам им донео и рекао „Ово је од мог пешкира на глави”. Онда је уследила наредна зарада па наредна и тако сам и купио себи прва кола. То је био мој први циљ који сам остварио и онда су ме моји пустили и рекли „Ми смо генерација која то не разуме и не можемо да ти помогнемо али ћемо да те подржимо”. И хвала Богу добро иде.
Битно је веровати и желети али ти си и радио на себи, поред формалног образовања на коме су твоји инсистирали, ти си ишао у школе глуме и певања, манекенства, потрајала је та одлука...
- Ја сам по професији санитарни инспектор и то сам уписао на наговор родитеља јер су они у медицини и имали су жељу да ја завршим нешто што ће донети сигуран посао и зараду. С друге стране сам ја и конобарисао и радио као курир у кол центру и сакупљао паре за приватне часове глуме и певања и то је трајало неке две године, колико сам могао да гурам то све. Већ пред крај тог образовања и стажирања, моји су ме притисли и зауставили ту моју уметничку страну јер су мисли да само деца људи који су у том свету могу бити успешна, просто, били су скептици. Али ја сам ипако преломио и дао отказ и одлучио се да радим оно што волим и ето, сад се то и исплатило.
Јавна реч има своју тежину а на вас и вашу шалу се никада нико није наљутио, мада често критикујете и догађаје у друштву. Да ли имате јасну границу у које теме не задирете, рецимо Рики Џервејс каже да он не исмева ствари на које људи не могу да утичу, попут болести, рецимо? Да ли граница постоји или је то ствар лепог васпитања?
- Углавном је то моја природа да сам културан и лепо васпитан а то је захваљујући мојим родитељима, али и друштву јер увек сам бирао са ким ћу да седим и да се дружим. Када сам почео нисам толико размишљао о клиповима које сам радио, међутим што више се ствара та нека слобода говора на Интернету тако се ствара и све више неког вређања људи. Много људи на друштвеним мрежама даје себи за право да се увреди због неких ствари јер и то ми је јасно јер често људи све критикују и треба пронаћи неки баланс између једног и другог. Ја увек кажем - ако неко не зна да се шали на свој рачун онда не треба ни на туђ. Увек полазим од себе и шалим се на свој рачун и узимам себе као пример и гледам да никога на увредим. Промовишем хумор који не подржава вређање на било којој основи. Увек нађу људи длаку у јајету и иглу у пласту сена и скоро су се један момак и девојка увредили на конто мог клипа, мада ја увек добро размислим како ћу нешто. Онда ми је једна другарица рекла: „Када неко тражи иглу у пласту сена, толико ће да упре да ће и на свој тур да се убоде, само да нађе”. У последње време ми је то постало оптерећујуће, посебно Твитер где и Новаку Ђоковићу нађу мане, тако да то заиста више нема смисла.
Ресетујем се уз књиге и музику
Насмејан сте, пријатни, позитивни и ваши клипови, колико год тешку тему обрађивали, увек нас насмеју, али често најбољи комичари пате од депресије, вероватно трошећи се превише. Како се ви пуните позитивном енергијом, шта вас ресетује?
- Искрен ћу бити до кости и рећи ћу да нисам научио да се чувам од тог трошења енергије. Неки негативан коментар зна да ми извуче енергију у секунди. Трудим се да се ресетујем уз књиге, музику. Колико год људима чудно било што слушам народњаке, али ја волим и страну музику седамдесетих, осамдесетих, Квин, Бочелија... Мој музички укус је широк али наша музика је нешто што ме у секунди врати у живот, књиге такође, вежбање, трчање... Највише ми се нергија регенерише када сам сам са собом и када се искључим од свега. Колико год звучало чудно и моји клипови ми враћају енергију. Када ми падне на памет нека добра идеја за видео клип и ако је одмах склопим и снимим целу причу, верујте ми да ми се енергија врати из минус 1000 на плус 1001 посто јер знам да ће људи да се одушеве. Још кад добијем добру реакцију поблике то ме енергетски носи још два, три, четири дана... Имам и ја тешке тренутке и нападе анксиозности и тешке тренутке када склизнем и не знам како да се вратим на прави пут јер публика и клијенти желе да увек буду напуњени том енергијом коју носиш. Више пута сам окачио на Стори да сам одсутан јер имам своје проблеме и да ми треба пауза да бих могао да се вратим још бољи. Сви имамо те тренутке с којима се боримо и зато треба имати времена за себе и захвалан сам својој публици која има разумевања за то и која ми шаље речи подршке и то ми да снагу да узмем свеску, запишем идеје, снимим и вратим се још бољи и ведрији.
Рекао си једном приликом да се трудиш да не реагујеш на лоше коментаре и да не улазиш у тај зачаран круг?
- Жив сам човек и наравно да ме погоди, мада се трудим, као неко ко жели у будућности да се бави јавним послом и да живи како треба, да ме то не дотиче. Свако може да се увреди на моје клипове ако то жели и ја на то не могу да утичем.
Хумор на Тиктоку који је тренутно најпопуларнија друштвена мрежа, помало подсећа на шале из основне школе, мало је баналан. Да ли данас пролазе шале на другу лопту где мора да се напрегне мозак или људи хоће акцију, провокацију, на шта најбоље реагују из твог искуства?
- Дефинитивно код нас боље пролази провокација и мени је жао због тога јер људи не желе да се потруде да скапирају нечији начин размишљања и смисао за хумор. Не причам генерално о мојим клиповима него о свим шалама где мора мало да се укључи мозак али ми смо навикли да шалтамо Инстаграмом и да нам је све на изволте и на дохват руке, само да је што једноставније и простије и да не морамо да се мучимо. Разумем да је људима након напорног дана непотребно да размишљају шта је ко рекао и милио у неком видео клипу али опет ако желиш да проведеш квалитетно смислено време на нечијем каналу и да уживаш у неком клипу, људи би требало да се запитају шта се ту десило и да преиспитају себе и људе око себе. На Тиктоку пролазе једноставније и провокативније шале а ја то не волим и избегавам вулгарност. Генерација која долази очигледно то више прихвата и њима то више прија тако да ја не припадам том свету. Зато сам захвалан публици која мене прати и разуме мој смисао за хумор, од обичних људи до оних из света спорта, моде, културе, филма, музике, заиста има квалитетних јавних личности.
Многи глумци су направили онеман шоу представе или стенд-ап представе, размишљате ли о томе?
- Људи ме често питају за стенд-ап али ја нисам онај лик који ће да се појави и проспе неку фору или шалу. Водим тај неки нормалан живот где ни сам себи нисам толико смешан у свакодневном животу. То је већи залогај, захтевнији јер то је сат времена констатног држања пажње у смисли смеха. Не кажем да се не бих снашао ту али ја бих се више пронашао у глумачком свету представа и филма јер желим да покажем људима те неке друге емоције које носим у себи. Волим да кажем да имам у себи сто личности и свака је на неки начин интересантна. Размишљао сам да урадим представу „За све је крив Џокер” која би била прича љубавног пара који играм на друштвем мрежама. Да све клипове објединим у једну причу и да то људима представим и мислим да ћу то ускоро урадити.
Снежана Милановић