Nikola Gajić, #Neuspeh Džokeru: Život nije Instagram

Premda je nalog otvoren s početkom epidemije korone, on je buknuo kao izvor dobre energije nudeći savremenu verziju „Andrije i Anđelke” u likovima „Paje i Milice”.

Na tvom prvobitnom profilu na Instagramu, objavljivao si takoreći svoje manekenske slike u lepim odelima, sve je bilo u estetici ušminkane realnosti, a onda ođednom otvaraš nalog „Neuspeh Džokeru” koji je jedna kritika društva pa i onoga što si u početku radio. Kako je nastao taj prelaz?

- Dok sam bio mlađi bavio sam se manekenstvom profesionalno i tada su na društvenim mrežama svi bili lepi i predstavljali se zapravo onakvim kakvi nisu. Ja sam prvo išao na tu kartu, misleći, možda je Instagram takva društvena mreža gde treba da budemo ušminkani, utegnuti, lepi i da vodimo život koji uopšte ne živimo. Onda se neka žica otkačila u mojoj glavi, zapravo žica realnosti, i ja sam shvatio da to uopšte nije normalno, da su ljudi previše počeli da žive taj „instagram život” i za mene postalo opterećujuće da moram uvek da budem lep i da vodim računa o tome kako će me ljudi videti na ulici. Onda sam ugasio društvene mreže i rekao „ne mogu ja ovo, jako mi je teško”. Moji drugari su mi tada sugerisali da bi mogao da radim nešto što zaista volim a to je snimanje tih humorističkih klipova. Pitao sam se kako će ljudi prihvatiti klipove koji nisu našminkani i realnost koja u tom momentu nije bila prihvatljiva, ali izašao sam na mreže ponovo i prikazao sam sebe onakvim kakav zapravo jesam u stvarnom život i šta ja najviše volim da radim i ko sam zapravo i to su ljudi mnogo bolje prihvatili nego taj moj lik koji je uvek lep i zgodan i pod konac. Ljudi su se poistovetili sa situacijima koje preživljavam svakodnevno i shvatili su da zaista, ali zaista život nije instagram. Sedamdeset odsto mojih klipova na „Neuspeh Džokeru” sam ja i neki moji životni problemi.

Neuspeh Džokera je postao tvoj uspeh, ali, kako si napravio taj prelaz na društvene mreže i da li od toga može da se živi, jesi se pokajao što si napustio siguricu, što bi mladi rekli?

- Moram priznati da je jako teško jer kod nas mnogo toga kasni pa i te internet revolucije i pošto su moji roditelji starijeg kova, kada sam im rekao da ću dati otkaz u državnoj firmi gde je redovna plata, oni su to malo teže prihvatili, nisu čak ni pričali sa mnom nekih šest meseci. Jednostavno nisu mogli da razumeju da neko daje otkaz da bi pokušao da zarađuje od nečeg nevidljivog. Kao ti zarađuješ novac od čega? Kada sam stavio peškir na glavu za ulogu Milice i kada su me roditelji videli tako prvi put, bili su šokirani i nisu mogli da veruju da dete koje su podizali da bude lepo, vaspitano, obrazovano, emancipovano, kulturno sada ide u totalno drugu krajnost i to bez ičije podrške ali apsolutno sam. Ali ja sam neko ko voli izazove i veruje u sebe mnogo. Bez te vere ne može čovek da započinje ništa. Dakle, ako ti nisi 100 posto siguran u sebe i kada ti drugi govore, kao što su meni moji roditelji govorili, da neću uspeti, ta podrška koju daješ sebi i taj glas koji je apsolutno nepogrešivo tačan, me je vodio. I dok god imam taj glas i tu neku veru, nadu i sigurnost u sebe, uvek će me voditi samo ka uspehu. Tako da s jedne strane moji su to jako teško prihvatili dok nisu stigle te prve intenert zarade od klijenata i saradnji. I tada su bili skeptici jer kod nas se to ne plaća dovoljno dok u drugim zemljama ljudi razvijaju ozbiljne biznise od toga. Kada sam zaradio prvih 100 evra, ja sam im doneo i rekao „Ovo je od mog peškira na glavi”. Onda je usledila naredna zarada pa naredna i tako sam i kupio sebi prva kola. To je bio moj prvi cilj koji sam ostvario i onda su me moji pustili i rekli „Mi smo generacija koja to ne razume i ne možemo da ti pomognemo ali ćemo da te podržimo”. I hvala Bogu dobro ide.   

Bitno je verovati i želeti ali ti si i radio na sebi, pored formalnog obrazovanja na kome su tvoji insistirali, ti si išao u škole glume i pevanja, manekenstva, potrajala je ta odluka...

- Ja sam po profesiji sanitarni inspektor i to sam upisao na nagovor roditelja jer su oni u medicini i imali su želju da ja završim nešto što će doneti siguran posao i zaradu. S druge strane sam ja i konobarisao i radio kao kurir u kol centru i sakupljao pare za privatne časove glume i pevanja i to je trajalo neke dve godine, koliko sam mogao da guram to sve. Već pred kraj tog obrazovanja i stažiranja, moji su me pritisli i zaustavili tu moju umetničku stranu jer su misli da samo deca ljudi koji su u tom svetu mogu biti uspešna, prosto, bili su skeptici. Ali ja sam ipako prelomio i dao otkaz i odlučio se da radim ono što volim i eto, sad se to i isplatilo. 

Javna reč ima svoju težinu a na vas i vašu šalu se nikada niko nije naljutio, mada često kritikujete i događaje u društvu. Da li imate jasnu granicu u koje teme ne zadirete, recimo Riki Džervejs kaže da on ne ismeva stvari na koje ljudi ne mogu da utiču, poput bolesti, recimo? Da li granica postoji ili je to stvar lepog vaspitanja?

- Uglavnom je to moja priroda da sam kulturan i lepo vaspitan a to je zahvaljujući mojim roditeljima, ali i društvu jer uvek sam birao sa kim ću da sedim i da se družim. Kada sam počeo nisam toliko razmišljao o klipovima koje sam radio, međutim što više se stvara ta neka sloboda govora na Internetu tako se stvara i sve više nekog vređanja ljudi. Mnogo ljudi na društvenim mrežama daje sebi za pravo da se uvredi zbog nekih stvari jer i to mi je jasno jer često ljudi sve kritikuju i treba pronaći neki balans između jednog i drugog. Ja uvek kažem - ako neko ne zna da se šali na svoj račun onda ne treba ni na tuđ. Uvek polazim od sebe i šalim se na svoj račun i uzimam sebe kao primer i gledam da nikoga na uvredim. Promovišem humor koji ne podržava vređanje na bilo kojoj osnovi. Uvek nađu ljudi dlaku u jajetu i iglu u plastu sena i skoro su se jedan momak i devojka uvredili na konto mog klipa, mada ja uvek dobro razmislim kako ću nešto. Onda mi je jedna drugarica rekla: „Kada neko traži iglu u plastu sena, toliko će da upre da će i na svoj tur da se ubode, samo da nađe”. U poslednje vreme mi je to postalo opterećujuće, posebno Tviter gde i Novaku Đokoviću nađu mane, tako da to zaista više nema smisla.

Resetujem se uz knjige i muziku

Nasmejan ste, prijatni, pozitivni i vaši klipovi, koliko god tešku temu obrađivali, uvek nas nasmeju, ali često najbolji komičari pate od depresije, verovatno trošeći se previše. Kako se vi punite pozitivnom energijom, šta vas resetuje?

- Iskren ću biti do kosti i reći ću da nisam naučio da se čuvam od tog trošenja energije. Neki negativan komentar zna da mi izvuče energiju u sekundi. Trudim se da se resetujem uz knjige, muziku. Koliko god ljudima čudno bilo što slušam narodnjake, ali ja volim i stranu muziku sedamdesetih, osamdesetih, Kvin, Bočelija... Moj muzički ukus je širok ali naša muzika je nešto što me u sekundi vrati u život, knjige takođe, vežbanje, trčanje... Najviše mi se nergija regeneriše kada sam sam sa sobom i kada se isključim od svega. Koliko god zvučalo čudno i moji klipovi mi vraćaju energiju. Kada mi padne na pamet neka dobra ideja za video klip i ako je odmah sklopim i snimim celu priču, verujte mi da mi se energija vrati iz minus 1000 na plus 1001 posto jer znam da će ljudi da se oduševe. Još kad dobijem dobru reakciju poblike to me energetski nosi još dva, tri, četiri dana... Imam i ja teške trenutke i napade anksioznosti i teške trenutke kada skliznem i ne znam kako da se vratim na pravi put jer publika i klijenti žele da uvek budu napunjeni tom energijom koju nosiš. Više puta sam okačio na Stori da sam odsutan jer imam svoje probleme i da mi treba pauza da bih mogao da se vratim još bolji. Svi imamo te trenutke s kojima se borimo i zato treba imati vremena za sebe i zahvalan sam svojoj publici koja ima razumevanja za to i koja mi šalje reči podrške i to mi da snagu da uzmem svesku, zapišem ideje, snimim i vratim se još bolji i vedriji.

Rekao si jednom prilikom da se trudiš da ne reaguješ na loše komentare i da ne ulaziš u taj začaran krug?

- Živ sam čovek i naravno da me pogodi, mada se trudim, kao neko ko želi u budućnosti da se bavi javnim poslom i da živi kako treba, da me to ne dotiče. Svako može da se uvredi na moje klipove ako to želi i ja na to ne mogu da utičem.

Humor na Tiktoku koji je trenutno najpopularnija društvena mreža, pomalo podseća na šale iz osnovne škole, malo je banalan. Da li danas prolaze šale na drugu loptu gde mora da se napregne mozak ili ljudi hoće akciju, provokaciju, na šta najbolje reaguju iz tvog iskustva?

- Definitivno kod nas bolje prolazi provokacija i meni je žao zbog toga jer ljudi ne žele da se potrude da skapiraju nečiji način razmišljanja i smisao za humor. Ne pričam generalno o mojim klipovima nego o svim šalama gde mora malo da se uključi mozak ali mi smo navikli da šaltamo Instagramom i da nam je sve na izvolte i na dohvat ruke, samo da je što jednostavnije i prostije i da ne moramo da se mučimo. Razumem da je ljudima nakon napornog dana nepotrebno da razmišljaju šta je ko rekao i milio u nekom video klipu ali opet ako želiš da provedeš kvalitetno smisleno vreme na nečijem kanalu i da uživaš u nekom klipu, ljudi bi trebalo da se zapitaju šta se tu desilo i da preispitaju sebe i ljude oko sebe. Na Tiktoku prolaze jednostavnije i provokativnije šale a ja to ne volim i izbegavam vulgarnost. Generacija koja dolazi očigledno to više prihvata i njima to više prija tako da ja ne pripadam tom svetu. Zato sam zahvalan publici koja mene prati i razume moj smisao za humor, od običnih ljudi do onih iz sveta sporta, mode, kulture, filma, muzike, zaista ima kvalitetnih javnih ličnosti.

Mnogi glumci su napravili oneman šou predstave ili stend-ap predstave, razmišljate li o tome?

- Ljudi me često pitaju za stend-ap ali ja nisam onaj lik koji će da se pojavi i prospe neku foru ili šalu. Vodim taj neki normalan život gde ni sam sebi nisam toliko smešan u svakodnevnom životu. To je veći zalogaj, zahtevniji jer to je sat vremena konstatnog držanja pažnje u smisli smeha. Ne kažem da se ne bih snašao tu ali ja bih se više pronašao u glumačkom svetu predstava i filma jer želim da pokažem ljudima te neke druge emocije koje nosim u sebi. Volim da kažem da imam u sebi sto ličnosti i svaka je na neki način interesantna. Razmišljao sam da uradim predstavu „Za sve je kriv Džoker” koja bi bila priča ljubavnog para koji igram na društvem mrežama. Da sve klipove objedinim u jednu priču i da to ljudima predstavim i mislim da ću to uskoro uraditi. 

Snežana Milanović