НАШ ПОЗНАТИ ГЛУМАЦ НАПУСТИО ГРАД И ПОСВЕТИО СЕ ПОЉОПРИВРЕДИ Бранко Јанковић устаје у зору да нахрани 2000 коза
Бранко Јанковић, глумац који игра врло аутентичне улоге, пре неколико година променио је свој живот из корена!
Напустио је град, вратио се у своје родно место и посветио је пољопривреди и козарсту. Његов потез је колеге, али и породицу оставио без текста, и док су му говорили да се не мучи за џабе, он је чврсто веораво у свој унутрашњи осећај...А уз подршку супруге сада живи сан...
Запазили смо га у серији "Војноа академија", која га је прославила, а онда је освојио срца публике феноменалном улогом у "Татама". Изузетно је ангажован и пред камерама, и у позоришту, али не запоставља никако ни своје огромно имање на којем има више од 2.000 коза.
Са једне стране, за своје имање каже да му је извор инспирације, а са друге стране, у њему порналази посебан спокој.
- Човек у себи има потребе, таленат и могућности да реалзује своју личност кроз посао, или мом случају послове. Ја сам у глумачком послу неко ко има доста улога и много ради, тако да ми је ово као нека трећа врста реализације моје личности. Будућност Србије је у производњи хране, пољопривреди са финалним, озбиљним производом - објаснио је глумац који су главни разлози због којих је мир потражио у Гуњацима близу Осечине.
‒ Ово је кућа у којој сам рођен, моја дедовина и прадедовина, а ту ми сад и деца одрастају ‒ истакао је.
Јанковићева мајка открила је да је у детињству био миран и повучен. До основне школе, коју је завршио у родном крају, сваког дана пешачио је четири километра у једном правцу. Највећа жеља била му је да вози камион, због чега је уписао Средњу саобраћајну школу у Земуну, а то је подразумевало живот у студентском дому.
‒ У једној соби спавало је нас осморо, имали смо заједничко купатило. Да бих обезбедио егзистенцију, радио сам разне послове преко омладинске задруге. У дому је било доста активности, па сам ишао на часове веронауке и шах, а ту сам се заинтересовао и за глуму.
Иако није успео да упише студије глуме у Београду, Новом Саду и на Цетињу није одустајао од своје велике жеље, а упорност се и те како исплатила. Наиме, примљен је на факултету у Бањалуци. Тај град као да му је био суђен, јер баш у њему је упознао будућу супругу са којом данас живи у срећном браку и гаји троје предивне дечице.
‒ Виђали смо се у пролазу. Деловао ми је старије, чак сам имала потребу да му персирам. Једног дана ме је позвао на кафу, у једну стару кафану. Ту ми је рекао: „Ти ћеш бити моја жена. У децембру те водим код мене кући, на славу.“ Иако ми је све то звучало невероватно, тако је било ‒ испричала је Бранкова супруга, која је због породице ставила каријеру у други план.
Јанковићи имају две ћерке и сина. Како кажу, привилеговани су што њихова деца могу да одрастају у Београду, али и у нетакнутој природи, окружени домаћим животињама, и уживајући у игри под отвореним небом.
Села су пуста, људи све незадовољнији исхраном. Тражи се здрава храна. Људи вапе за њом. У маркетима и кванташким пијацама је нема. Постепено сам почео да чувам своје имање од корова, а да себи, својој деци и пријатељима доносим здраву храну. То се брзо прочуло и ето... Пространства су пуста, а потенцијал огроман. Људи то препознају, само треба да се засучу рукави, порани рано ујутру и акција. Моја деца квалитетније одрастају у природи. Поред играчака играју се више са јарићима - прича Бранко.
А како је све почело?
У селу Гуњаци је провео детињтво, проходао створио прве успомене.
-Ово овде је мени главни мотив, главна инспирација и покретач. Врло сам везан за претке. Жива историја, жива биографија људи који су постојали овде, или који данас постоје, и њихове приче које су биле реалне а које нама делују као митологија ми дају снагу да стварам - открио је Бранко за "Мондо".
Није било дилеме да је то прави пут за њега.
Ја сам прво тај хлеб окусио и када сам доживео неке ствари везано за егзистенцију, онда сам кренуо да размишљам зашто се ја не бих бавио и привредном и нечим што се данас назива брендинг. Зашто ја не бих урадио тај брендинг свог места. Е то ако причамо кроз симболику то је тај црни и бели коњ у мени. Ја сам неко ко држи и рационалну страну али и неко ко воли тај лудеус. Трудим се да одгајим оба та човека у себи – и тог уметничког и тог рационалног.
Глума га није омела да било шта оствари у животу.
- Ја пешке идем кроз живот. Моја глумачка каријера јесте и биће специфична. Ја се често запитам на сцени коме се ја то обраћам, ко ме то гледа у публици. Глума је тешка професија. Знате у сваком систему док га не успоставите и не уздигнете ту има проблема. После када га успоставите онда је то само одржавање. Е то затупљује. Глумци су друштвено прихваћена бранша. Зашто привредници, људи који имају своје холдинге стављају децу у ту браншу. Баш зато што даје све те могућности – јуче сам играо представу, дан пре тога био на премијери филма у Новом Саду, сада седим овде, недавно сам извлачио ђубриво, ишао после у винарију да причам са неким људима везано за сиреве. То је једно богатство. Мени глумац откључава сва та врата. Ту се другачије људи отворе.
На идеју да се бави козарством дошао је сасвим спонтано, само су му се појављивали знакови поред пута.
- Ја сам једне зиме купио коња, јахали смо га. Онда сам направио велике санке, као руска тројка. И упрегнем тог коња и онда се возим овде по брдима. Е онда се оженио један мој рођак који је имао козе. И одем прво вече код њега кад долази родбина да се честита. И чујем ту неку причу од њега и убаци ми тог неког црва. И почнем да то сагледавам са свих страна. Ма мора човек да буде отвореног ума. Пре тога сам размишљао да се бавим пастеризацијом овог нашег сељачког домаћег. Али знате ли која је ту кокнуренција. Како ви да дођете до купца да га убедите да то проба. И онда кад проба да купи и други, трећи пут. Међутим ово са козама ме некако заинтригирало. Ја сам после глуме иначе студирао филозфски факултет. И онда сам размишљао – ето тај јарац у митологији, у филозофији. Сатир – полу јарац, полу човек. Онда симбол код нашег народа. Коза је што кажу друга мајка. Одхранила нас је између Турака и Другог светског рата. Спасла нас је.
Новац од глуме улагао је у штале.
- Првих 10-12 хиљада евра које сам узео да изградим шталу сам узео од хонорара од серије “Луд, збуњен, нормалан”. Канте сам ја вукао, имао сам неку “шкоду”. Прве канте ми је дала једна млекара ту из Мионице. Половне канте које сам ја опрао и у њих ставио сир. Етикете сам израђивао на штампачу. Вакумирку сам платио 600 евра. Сир ми је стајао у подруму и кад смо купили ту вакумирку онда сам паковао сир и носио га купцима. Знам много фирми које због свог екстрапрофита преусмеравају новац на инвестирање. Са те позиције ви видите да је то идеално за пословање. Али те фирме пуцају јер нису пешке направљене. Једно јутро се пробудите и само видите да су сви ланци попуцали. Јер нисте били свесни тог настајања.
Иако су му многи прогнозирали да се узалуд труди, те да му се неће улагања исплатити, Бранко не само да није пропао, већ се цео крај укључио у посао.
- Мислио сам на почетку да ћу имати проблем са сировинама. У једном тренутку сам сам имао 250 коза. То је велики посао. Плус млекара и прерада. Али када сам видео да су се људи заинтересовали онда сам видео да то може бити једна ствар да сви буду задовољни. Причао сам скоро са људима. Много ми мислимо како ће неко тамо негде урадити то нешто и ми ћемо бити срећни. Нема тога. Сад је свет близу. Треба то испратити како треба. Зашто се поред ауто-путева у Србији не отворе национални ресторани. Зашто? Тај ресторан ће “повући” и човека који ће да насече дрва за тај ресторан. Да се посаде на крају крајева два хектара пасуља. Не мора да пије. Иоанко вози, али нек поједе 2-3 сарме. А не да једе, ајде сад да не именујем. Мислим да о томе нико није размишљао.
И на све то кренуо је у један неимарски посао - саградио је воденицу.
- Један од првих филмова којег се сећам је “Лептирица” Ђорђа Кадијевића. Он је у антологији светског хорор филма. Па и нас децу су плашили вампирима и вештицама. Главна радња се и дешава у воденици поточари која је иначе карактеристична за Западну Србију. Све је то мене иснспирисало. Е сад ако Француз може да ме води у своје старе подруме онда хајде да видимо шта је код нас аутентично. Е то је ово овде. Ја се овде сјајно осећам. Дођем овде у и будем по цео дан. То је моја база да се завучем у ову јаругу. Уосталом где бих ја довео неке људе да пробају моје производе а да то је то аутентично.
За себе сматра да је срећам човек, али се преиспитује стало да ли исправно поступа. Жели да му живот има прави смисао, а не да му примат буду материјалне ствари.
- Ја сам ко багер. Ја сам луд. Али види, не знам како да објасним то, али има неког благослова. Ја јесам срећан човек. Ја сам гладан човек. А шта то значи. Значи да сам жељан, кад ме Бог толико воли, да се сав тај садржај кроз мене реализује. Желим да овде буде пуно деце, пуно људи, да се на овом потоку и у овој воденици самеље пуно брашна. Да се цела Западна Србија бави козарством и да будемо једно културно, паметно и промишљено друштво. У данашње време кад је свет постао паланка и кад је постао доступан. И кад се на крају подвуче црта да се каже да је живео један занимљив човек са занимљивим људима. И то је то. А не да буде где си био? Нигде. Шта си радио? Ништа - истиче Јанковић и додаје:
- Често се ја пресипитујем да ли све то добро, да ли је паметно или не. И посебно водим рачуна како фирма расте и како су могућности веће по оној - пази шта желиш, можда се оствари. Врло сам задовољна и испуњен. А што се глумачке моје приче тиче, мислим да моје време тек долази. Ми глумци смо људи који се експлоатишу и ментално и умно. А шта мене да експлоатише - нисам згодан, нисам атрактиван, не носим ниједан бренд сем свог. Немам тетоваже и пирсинге. Немам лоби иза себе. Него кажу то је онај коврџави што нешто јури козе. Али људи ме прихватају. Данас је време такво да чим је нешто другачије одмах буде шта је ово, ко је ово. А само врхунско аристократско друштво даје себи прилику да проба нешто другачије. Ја играм на ту карту - закључио је.