ЛЕА И ЈА: Господе, какав атеиста!

Па, нисам ништа мање атеиста и кад не изговарам такве речи...

Мој атеизам је сасвим једна спонтана ствар, настао у време кад то није било популарно, штавише и непожељно. Деведестих и почетком двехиљадитих, православље се враћало на велика врата, нарочито на она школска, и бити атеиста је било равно сатанизму и сличним појмовима. (Ех, тај Запад...)

Међутим, одрастање у породици, која је мултиетничка, подразумевало је слављење оба Божића и оба Ускрса (и цар је онај који на прави датум правим особама честита прави празник), па и обе Нове године. И није било питања да ли се нешто од тога признаје или не. Све је било пођеднако уважавано, нешто мање или више обележавано, али никад наметано као нешто што се мора преносити на следеће генерације, или као нешто што је једини одраз нашег идентитета.

Јок...

Рецимо, једна Леина баба стриктно верује у бога (не замерите што пишем малим словима, јер за мене бог никад није био, нити ће бити велико Б), јер „тај све види од гооооре”, а друга баба, рекла бих, више верује у празнике, јер је то повод да се окупимо на ручку у већем броју но иначе. Једна јој је религију представљала усмено, а друга писмено, такорећи. За овај писмени део понајвише је, заправо, задужена била једна покојна комшиница, бог да јој душу ’прости (ето, видите), која је била Јеховин сведок. Е, она је баби католкињи стално доносила неке „сликовнице” (јер су за мене одувек понајвише то и биле) које је само Леа и прелиставала. Читала је наслове и гледала фотографије насмејаних људи, и увек јој је та срећа изгледала као лаж. Забога (!!!), па нико није толико и тако срећан и насмејан!

Имала је Леа и дечју Библију. То је тек прича за причу... Мислим да ју је бар једно 258 пута почињала да је читам, да јој дајем шансу, али од прва три пасуса (ово се римује са „Исуса”, ок...) никад није даље отишла. Али зато сликееее - ух, била је милина гледати све те шуме, (рајско) цвеће, прелепе грађевине, људе како вредно раде у колективу...

Али, зидање огромне куле да би се дошло до бога? Ма, дааај!

Људи и диносаоруси живе заједно у слози? Ма, дааааааај!!!

Од Адама и Еве настали сви људи овог света? МААА, ДААААААЈ!!!

(Дечја Библија је убрзо постала књига са рецептима за чини, онаква какву су користиле сестре вештице из серије „Чари”...)

А онда, ту су стално актуелне приче о ратовима, убијањима, злостављањима, силовањима, педофилији...

И ту нема насмејаних лица као из сликовница.

Ту нема доброте, хуманости, среће, благостања. Ту једноставно нема бога!

Ако га нема ту, зашто би га било игде друго?!

Да га има, онда би био као Деда Мраз у сезони, а Леа није нешто била поклоник ни тог лика. (Али његових дела, о, дааааа...)

Родитељи... Тек ту никад није било форсирања, чак ни неке дубље приче о религији, макар оно - шта, како, зашто...

Ипак, пубертет је учинио толико да је Леа скоро бунтовно (коначно) почела јасно да исказује став по том питању (од кад и датира породични јој надимак „наш антихрист”), али увек уз обазриву дозу поштовања, трудећи се да избегне да се и сама игра бога, па да је њена једина исправна и по могућству последња. Увек се трудила да поштује свачији став (све док је не угрожава) и, на крају крајева, начин живљења, или боље речено - преживљавања.

Трудим се и данас да пријатељима и породици честитам празнике и славе. Још више се трудим да на туђе честитке одговорим само „хвала” без додатка „али, ја сам атеиста”, јер није ни битно, заиста, хвала им што сам на списку драгих људи којима желе да увеличају одређени датум том трунком пажње.

Јер, били верници или не, сви завршавамо под земљом из које смо настали. А шта нам је с душом, ако тако нешто постоји - божемој, увек има ко ће о томе да размишља. (И проповеда...)

Леа Радловачки