LEA I JA: Gospode, kakav ateista!

Pa, nisam ništa manje ateista i kad ne izgovaram takve reči...

Moj ateizam je sasvim jedna spontana stvar, nastao u vreme kad to nije bilo popularno, štaviše i nepoželjno. Devedestih i početkom dvehiljaditih, pravoslavlje se vraćalo na velika vrata, naročito na ona školska, i biti ateista je bilo ravno satanizmu i sličnim pojmovima. (Eh, taj Zapad...)

Međutim, odrastanje u porodici, koja je multietnička, podrazumevalo je slavljenje oba Božića i oba Uskrsa (i car je onaj koji na pravi datum pravim osobama čestita pravi praznik), pa i obe Nove godine. I nije bilo pitanja da li se nešto od toga priznaje ili ne. Sve je bilo pođednako uvažavano, nešto manje ili više obeležavano, ali nikad nametano kao nešto što se mora prenositi na sledeće generacije, ili kao nešto što je jedini odraz našeg identiteta.

Jok...

Recimo, jedna Leina baba striktno veruje u boga (ne zamerite što pišem malim slovima, jer za mene bog nikad nije bio, niti će biti veliko B), jer „taj sve vidi od goooore”, a druga baba, rekla bih, više veruje u praznike, jer je to povod da se okupimo na ručku u većem broju no inače. Jedna joj je religiju predstavljala usmeno, a druga pismeno, takoreći. Za ovaj pismeni deo ponajviše je, zapravo, zadužena bila jedna pokojna komšinica, bog da joj dušu ’prosti (eto, vidite), koja je bila Jehovin svedok. E, ona je babi katolkinji stalno donosila neke „slikovnice” (jer su za mene oduvek ponajviše to i bile) koje je samo Lea i prelistavala. Čitala je naslove i gledala fotografije nasmejanih ljudi, i uvek joj je ta sreća izgledala kao laž. Zaboga (!!!), pa niko nije toliko i tako srećan i nasmejan!

Imala je Lea i dečju Bibliju. To je tek priča za priču... Mislim da ju je bar jedno 258 puta počinjala da je čitam, da joj dajem šansu, ali od prva tri pasusa (ovo se rimuje sa „Isusa”, ok...) nikad nije dalje otišla. Ali zato slikeeee - uh, bila je milina gledati sve te šume, (rajsko) cveće, prelepe građevine, ljude kako vredno rade u kolektivu...

Ali, zidanje ogromne kule da bi se došlo do boga? Ma, daaaj!

Ljudi i dinosaorusi žive zajedno u slozi? Ma, daaaaaaaj!!!

Od Adama i Eve nastali svi ljudi ovog sveta? MAAA, DAAAAAAJ!!!

(Dečja Biblija je ubrzo postala knjiga sa receptima za čini, onakva kakvu su koristile sestre veštice iz serije „Čari”...)

A onda, tu su stalno aktuelne priče o ratovima, ubijanjima, zlostavljanjima, silovanjima, pedofiliji...

I tu nema nasmejanih lica kao iz slikovnica.

Tu nema dobrote, humanosti, sreće, blagostanja. Tu jednostavno nema boga!

Ako ga nema tu, zašto bi ga bilo igde drugo?!

Da ga ima, onda bi bio kao Deda Mraz u sezoni, a Lea nije nešto bila poklonik ni tog lika. (Ali njegovih dela, o, daaaaa...)

Roditelji... Tek tu nikad nije bilo forsiranja, čak ni neke dublje priče o religiji, makar ono - šta, kako, zašto...

Ipak, pubertet je učinio toliko da je Lea skoro buntovno (konačno) počela jasno da iskazuje stav po tom pitanju (od kad i datira porodični joj nadimak „naš antihrist”), ali uvek uz obazrivu dozu poštovanja, trudeći se da izbegne da se i sama igra boga, pa da je njena jedina ispravna i po mogućstvu poslednja. Uvek se trudila da poštuje svačiji stav (sve dok je ne ugrožava) i, na kraju krajeva, način življenja, ili bolje rečeno - preživljavanja.

Trudim se i danas da prijateljima i porodici čestitam praznike i slave. Još više se trudim da na tuđe čestitke odgovorim samo „hvala” bez dodatka „ali, ja sam ateista”, jer nije ni bitno, zaista, hvala im što sam na spisku dragih ljudi kojima žele da uveličaju određeni datum tom trunkom pažnje.

Jer, bili vernici ili ne, svi završavamo pod zemljom iz koje smo nastali. A šta nam je s dušom, ako tako nešto postoji - božemoj, uvek ima ko će o tome da razmišlja. (I propoveda...)

Lea Radlovački