Изложба „Живот”: Нови Сад из угла бескућника

Где вам је угодно и топло, где се осећате добро и сигурно. Људи који су постали бескућници немају тај кључ који их води у зону сигурности. Њихово бескућништво није резултат личног избора, пре је последица низа несрећних околности које су их задесиле.

Како изгледа град Нови Сад, европска престоница културе, када је фотографишу људи који немају тај кључ који их води у зону сигурности – управо могу да виде посетиоци изложбе фотографија „Живот” у Културној станици Свилара, у оквиру програмског лука „Друга? Европа” до 31. октобра. Селектор ове занимљиве изложбе другачијег погледа на Нови Сад је наш колега уметник, фотограф и фоторепортер Слободан Шушњевић.

– То је пројекат Удружења „Снага породице” које се бави подизањем свести друштва о маргинализованим групама и потребом за њиховим прихватањем, збрињавањем и учествовањем у друштвеној заједници. Изложби „Живот” је prеthodio низ радионица, које су од августа до октобра пружиле могућност бескућницима да се друштвено ангажују и уметнички изразе кроз објектив. Целокупан пројекат је реализован у циљу оснаживања ове маргинализоване групе и развијања њихових вештина.

Како сте дошли до фото-апарата с којима су људи без дома сликали?

– Предлог је био да Новосађани донирају дигиталне фото-апарате који им више не требају и да се ти фото-апарати дају бескућницима да они из свог угла фотографиишу Нови Сад и тако и сами допринесу овој акцији. Сви они који немају дом, а свраћају у Дневни боравак Геронтолошког центра су могли да се прикључе групи коју сам обучавао и показивао им како да фотографишу с тим апаратима.

И ви сте (помало) учествовали у њиховом фотографском раду. Како је то вама изгледало и како је текао процес?

– Они док фотографишу враћају се у зону безбедности као Дезир Тот, један од аутора фотографије која ме је одушевила. Дезир је фотографисао своју основну школу са исијавањем сунца – једна божанствена слика... Александра Радовановић је фотографисала мачку испод стола, која је потпуно једна нирвана. Наиме, када се гледа фотографија тачно се осети та опуштеност – и управо она може бити потврда мог става да фотографишући ови људи се враћају у своју зону сигурности где су исти као ми. Зато сам и скренуо пажњу на отварању изложбе да посетиоци који гледају ове фотографије укључе ту врсту перспективе да они ноћас иду да спавају у свој кревет, а да људи на чију су изложбу дошли немају ту могућност.

Ви сте имали прилику да видите све фотографије. Да ли постоји нека тема која преовлађује на тим фотографијама?

– Фотографије дефинишу њихов простор и често га сликају, али то не значи да су то најбоље њихове фотографије. Ипак, оне нам говоре сасвим нешто друго, оне показују управо њихову зону сигурности, оно што воле, чему теже.

Какав је био критеријум при одабиру слика за изложбу?

– Био је наравно естетски, али и још један важан да од сваког аутора изаберем понешто. Тако да су сви који су учествовали презентовани на изложби. Неки нису желели да их именујемо и то је поштовано. Пошто смо на један зид ставили и фотографије аутора, уместо њих сам ставио слике силуета, али и једну с огледалом... То је силуета нас, јер смо и ми тако близу тога, а нисмо ни свесни. Сиромаштво је свуда око нас и бескућништво није само ствар нечијих погрешних одлука.

Шта бисте ви као неко ко је радио са бескућницима и обучавао их, истакли?

– Ми свакодневно правимо разне фотографије, али специфичност ове изложбе је да фотографије праве људи који гледају град из једне сасвим друге перспективе: ми ћемо после ове изложбе отићи својој кући, али они не иду кући, јер немају свој дом. Неко ће отићи на железничку станицу, а неко ће се склонити у шахт...

Марина Јабланов Стојановић