Izložba „Život”: Novi Sad iz ugla beskućnika
Kada se susretnete sa siromašnim ljudima, sa beskućnicima, onda tek shvatite kolika je privilegija što u džepu imate ključ koji otvara samo jedna, vaša vrata, koja vas uvode u prostor koji je samo vaš, gde ima hrane, knjiga, slika i stotine drugih sitnica koji čine taj prostor domom…
Gde vam je ugodno i toplo, gde se osećate dobro i sigurno. Ljudi koji su postali beskućnici nemaju taj ključ koji ih vodi u zonu sigurnosti. Njihovo beskućništvo nije rezultat ličnog izbora, pre je posledica niza nesrećnih okolnosti koje su ih zadesile.
Kako izgleda grad Novi Sad, evropska prestonica kulture, kada je fotografišu ljudi koji nemaju taj ključ koji ih vodi u zonu sigurnosti – upravo mogu da vide posetioci izložbe fotografija „Život” u Kulturnoj stanici Svilara, u okviru programskog luka „Druga? Evropa” do 31. oktobra. Selektor ove zanimljive izložbe drugačijeg pogleda na Novi Sad je naš kolega umetnik, fotograf i fotoreporter Slobodan Šušnjević.
– To je projekat Udruženja „Snaga porodice” koje se bavi podizanjem svesti društva o marginalizovanim grupama i potrebom za njihovim prihvatanjem, zbrinjavanjem i učestvovanjem u društvenoj zajednici. Izložbi „Život” je prethodio niz radionica, koje su od avgusta do oktobra pružile mogućnost beskućnicima da se društveno angažuju i umetnički izraze kroz objektiv. Celokupan projekat je realizovan u cilju osnaživanja ove marginalizovane grupe i razvijanja njihovih veština.
Kako ste došli do foto-aparata s kojima su ljudi bez doma slikali?
– Predlog je bio da Novosađani doniraju digitalne foto-aparate koji im više ne trebaju i da se ti foto-aparati daju beskućnicima da oni iz svog ugla fotografiišu Novi Sad i tako i sami doprinesu ovoj akciji. Svi oni koji nemaju dom, a svraćaju u Dnevni boravak Gerontološkog centra su mogli da se priključe grupi koju sam obučavao i pokazivao im kako da fotografišu s tim aparatima.
I vi ste (pomalo) učestvovali u njihovom fotografskom radu. Kako je to vama izgledalo i kako je tekao proces?
– Oni dok fotografišu vraćaju se u zonu bezbednosti kao Dezir Tot, jedan od autora fotografije koja me je oduševila. Dezir je fotografisao svoju osnovnu školu sa isijavanjem sunca – jedna božanstvena slika... Aleksandra Radovanović je fotografisala mačku ispod stola, koja je potpuno jedna nirvana. Naime, kada se gleda fotografija tačno se oseti ta opuštenost – i upravo ona može biti potvrda mog stava da fotografišući ovi ljudi se vraćaju u svoju zonu sigurnosti gde su isti kao mi. Zato sam i skrenuo pažnju na otvaranju izložbe da posetioci koji gledaju ove fotografije uključe tu vrstu perspektive da oni noćas idu da spavaju u svoj krevet, a da ljudi na čiju su izložbu došli nemaju tu mogućnost.
Vi ste imali priliku da vidite sve fotografije. Da li postoji neka tema koja preovlađuje na tim fotografijama?
– Fotografije definišu njihov prostor i često ga slikaju, ali to ne znači da su to najbolje njihove fotografije. Ipak, one nam govore sasvim nešto drugo, one pokazuju upravo njihovu zonu sigurnosti, ono što vole, čemu teže.
Kakav je bio kriterijum pri odabiru slika za izložbu?
– Bio je naravno estetski, ali i još jedan važan da od svakog autora izaberem ponešto. Tako da su svi koji su učestvovali prezentovani na izložbi. Neki nisu želeli da ih imenujemo i to je poštovano. Pošto smo na jedan zid stavili i fotografije autora, umesto njih sam stavio slike silueta, ali i jednu s ogledalom... To je silueta nas, jer smo i mi tako blizu toga, a nismo ni svesni. Siromaštvo je svuda oko nas i beskućništvo nije samo stvar nečijih pogrešnih odluka.
Šta biste vi kao neko ko je radio sa beskućnicima i obučavao ih, istakli?
– Mi svakodnevno pravimo razne fotografije, ali specifičnost ove izložbe je da fotografije prave ljudi koji gledaju grad iz jedne sasvim druge perspektive: mi ćemo posle ove izložbe otići svojoj kući, ali oni ne idu kući, jer nemaju svoj dom. Neko će otići na železničku stanicu, a neko će se skloniti u šaht...
Marina Jablanov Stojanović