ИНТЕРВЈУ НОВОСАДСКИ КАНТАУТОР ФИЛИП БАЛОШ Враћам модерну носталгију

Иако му је победа умакла, популарност га је ипак стигла, а како је открио у интервјуу за Дневник планира да на том таласу настави своју каријеру и поново, чак, окуша срећу на овом такмичењу.  

– Није ми жао што нисам победио, јер мислим да се све дешава са разлогом. Мислим да је супер што је Лук Блек победио јер сматрам да је баш тада било његово време за то, а моје ће тек да дође, кад год то било. Добио сам популарност, публика која није знала за мене је сада сазнала и то ми је супер почетак каријере. Планирам да сада искористим тај талас популарности да избацујем нове песме и не стајем – прича за наш лист млади извођач, који је сам написао поменуту песму, за коју је инспирацију, како открива, добио након љубавног краха који је његов брат доживео. – Сваки дан говорим себи да треба да направим нови план, када год се разочарам у некога или нешто. Увек окрећем нови лист. И када ми неки пројекат не успе увек то посматрам тако да се дешава све са разлогом и треба да идем даље.  

 Колико вам је то искуство у вези са Евровизијом променило живот?

– Сећам се да сам, дан након финала „Песме за Евровизију”, ишао центром Новог Сада, да су ме сви гледали, а да сам ја имао утисак да не могу да дишем (смех). Размишљао сам о томе да ли сам исправљен или погрбљен, каква ми је коса (смех). Сигуран сам да ће се десити једног дана да ћу у некој мери бити популаран, а да је ово први корак. Чекао сам тај моменат да људи знају ко сам и да знају мој ауторски рад. Многа врата ми је „Песма за Евровизију” отворила, јавило ми се доста менаџера и издвачаких кућа. Био сам на неким састанцима у разним издвачаким кућама да видим шта и како даље. И даље сам у преговорима. 

Појавили сте се као неко ко није донео комерцијалну музику, са другачијим стилом одевања, а причали сте и о томе да волите да скупљате винтиџ играчке. Одакле тај ретро моменат у животу једног младог момка од 22 године? 

– Иако је то време 70-их, 80-их година, у којима нисам ни живео, увек сам се проналазио у том неком времену. Као мали сам обожавао пин-ап девојке и остале винтиџ ствари. Самим тим и тадашњу музику, тада је све било некако реалније. Волим тај звук и све што је типично за то доба, а чега, можда, нема у данашњим песмама. За песму „Нови план, други сан” ми је баш и био план да направим ту естетику 90-их и 80-их година. Трудио сам се да направим моменат враћања модерне носталгије. 

 Шта као представник једне младе генерације, која дефинитивно има другачију визију, кажете - како данас музика треба да звучи и изгледа? 

– Не могу да кажем како би требало нешто да звучи, јер када погледамо шта је у трендингу на Јутјубу јасно је да се то људима свиђа и да их чини срећним. Нисам толико фан такве музике, али врло поштујем, јер сви ти извођачи који су тренутно водећи су се изборили за то своје место и свака им част. Волео бих да се врати поп звук и да буде врло слушан у Србији. Раније је било много денс музике и она је нестала, а сад се појавио један нови талас извођача као што су нпр. Там, Ива Лоренс, Лука Рајић и многи други и мислим да је на нама да се удружимо и, у неку руку, вратимо тај звук. 

 Много се полемише о утицају музике на младе, посебно због убиства које је починио малолетник у београдској школи. Да ли, као неко ко сам ствара музику, иако не певате о неморалним стварима, размишљате о томе шта би требало да отпевате?  

– Не, јер се сигурно не бих бавио неким темама које могу лоше да утичу на младе. Увек су то или љубавне теме или афирмативне поруке. Трудим се, у последње време, а посебно након овога што нам се догодило, да правим музику са неком поруком, па каква год она била. 

Студирате сликарство на Академији уметности. Због чега се нисте одлучили за музичку продукцију? 

– Када сам се уписивао размишљао сам о томе, али ме је брат, који то студира, саветовао доста. Већ свакодневно учим о продукцији код куће, а опет, сликам цео живот и знао сам да, ако одем на музичку продуцкију неће бити времена за сликање. Тако да сам хтео да наставим да се бавим ликовном уметношћу. Увек сам волео да сликам. Волим да радим реалистичније и да посматрача својим сликама одведем у неки измишљени свет.

 Да ли у времену хиперпродукције један извођач који жели да успе мора да буде аутентичан, да има лични концепт, да има поруку са сваким својим иступањем или то не није неопходно? 

– Мислим да би требало, а да ли мора то не знам. Имамо доста извођача који немају баш неки другачији фазон или не доносе неке поруке, а опет су у врху. Увек је добар рецепт за успех бити другачији, имати поруку и визуелно и звучно. Прошле године сам био на концерту Лејди Гаге, која ме много инспирише јер је full пакет, и, гледајући је тако испред себе и када сам доживео ту њену енергију уживо, схватио сам да нема места за премишљање и да на сцени дајеш 130 одсто себе. Тако сам и одлучио да се бавим овим послом без компромиса, а до тог концерта сам размишљао о томе како желим да се бавим овим послом, али ми је сцена била проблем, било ме је срамота да се опустим и играм на бини. Сада је другачије. 

 Песму за Евровизију сте снимили у свом стану у ормару који сте изоловали ћебадима. Да ли је уз помоћ технологије данас једноставно снимити једну ауторску песму? 

– Ако желиш нешто, имаш јаку вољу и научиш програме, онда је могуће. Четири године сам учио да продуцирам музику. Не треба ти богзна какав студио, ето, ја сам песму снимио у ормару. Битно је да имаш просторију која је звучно изолована. Можеш да одеш у студио који кошта хиљаде евра, а можеш и, као и ја, да то снимиш у стану. Све је на теби и томе како ћеш се снаћи, али дефинитивно је данас лакше због технологије. Раније си могао да будеш талентован, али ако ниси имао праве услове ниси могао ништа. 

Владимир Бијелић