(ФОТО, ВИДЕО) ВЕЧЕ УЗ ТАМБУРАШЕ, ДОБРО ВИНО И ЧАРДАШ, ПА ЈОШ НА САЛАШУ! Фрајле позвале Војвођане на ЈЕДИНСТВЕН КОНЦЕРТ у Ченеју па поручиле: „Ту се осећамо као код куће”
Популарни војвођански трио - „The Фрајле” који чине Невена и Јелена Буча и Наташа Михајловић, ове године прославља 15 година успешне каријере, а круна њихове регионалне турнеје и целогодишње прославе јубилеја, биће постављена у суботу, 7. септембра, када ће ове талентоване девојке запевати од 21 час пред свим Војвођанима и то на Салашу 137 у Ченеју.
Карте за овај наступ могу се купити путем Гигстикс-ове продајне мреже, а „амбасадорке добре забаве”, како их називају широм региона, обећавају вече позитивне енергије у атмосфери војвођанског салаша и доброг вина уз чардаш и најлепше мелодије њихове музике. У интервјуу за „Дневников” ТВ магазин популарне Фрајле откривају колико ће овај наступ, будући да се „враћају кући”, бити посебан и, за њих лично, емотивнији у односу на неке друге.
Јелена: Код куће је увек препуно емоција и, како се каже: „Свуда пођи, кући дођи”. Салаш 137 је место где се стварно осећамо као код куће, а и наша публика. Имаћемо госте изненађења, ту су и тамбураши да употпуне доживљај. Посебно се спремамо за публику која нас зна од првих наших музичких корака.
Хоће ли и репертоар те вечери бити специјалан и прилагођен овдашњој публици, будући да и саме волите „салаше и тамбураше”, како сте својевремено испричале?
Невена: Репертоар је у знаку 15 година рада, од нашег првенца „Ich лиебе dich”, до последњег албума, затим обрада које су награђиване на фестивалима и које људи воле као наше ауторске песме, па до нашег чувеног бећарског блока. Врела атмосфера подразумева да загрејемо гласове од прве песме, а онда изување. Битан је штимунг, енергија и пуно срце. Долазе нам породице, пријатељи, сарадници. Срце нам је већ пуно.
Већ 15 година стварате, певате и пружате публици аутентични доживљај музике, а када сте стигле на сцену публици сте понудиле нешто другачије од онога што се тада сматрало мејнстрим музиком. Да ли је било теже тада или сада, када сте већ остварене и познате у целом региону, а очекује се да увек будете нове?
Наташа: Ми не калкулишемо трендовима, првенствено пошто смо аутори, не размишљамо како би Фрајле требало да звуче 2024. године. Нас је увек вукло срце и музика у нама. Појавиле смо се у време када је електронска музика била у тренду, а ми смо акустичним вокалима и гитарама градиле пут неког свог музичког правца не калкулишући са питањем да ли ће то проћи код публике или не. Тако је било са сценским наступом, визуелним идентитетом и целим брендом који се касније створио. Срце калкулацију нема, као ни музика.
Наступале сте на 10.000 метара надморске висине у авиону, певале у цркви, Европском парламенту, хидроелектрани, али и делиле бину са многим уметницима. Како сте у тако необичним ситуацијама и локацијама успевале да задржите страх, узбуђење и адреналин, а опет, будете на висини задатка и отпевате или одсвирате сваки тон како треба? На ком наступу, генерално, сте биле најсрећније, а на ком је било највише узбуђења?
Невена: Наш пут каријере је Јелена описала у својој аутобиографији „Како сам постала Фрајла”, по којој сам ја направила представу, која се тренутно игра широм региона. Нама је све било узбудљиво, поготово на том почетку, знале смо да смо заједно, да имамо једна другу, да смо тим и сила која ће нас лансирати до наших снова. Биле смо ловци на прилике, нисмо имале страх и ишле смо путем музике и авантуре. Отуда и ти концерти на необичним местима, обишле смо многе светске престонице, биле на бини са нашим идолима. Можда први велики концерти носе та прва слатка узбуђења, мада и сада нам је све узбудљиво. То и држи човека да ради даље, кад узбуђење престане, онда нестане и смисао. Ми се осећамо као на почетку, идемо сада нови круг узбуђења. Дефинитивно свирати на 10.000 метара је нешто најузбудљивије.
Иза себе имате много песама и хитова, постоји ли нека коју сте тешко све три прихватиле и заволеле, а постала је веома популарна?
Наташа: Постоји анегдота у вези са песмом „Мени требаш ти”. Били су то дани Зденка Руњића у Сплиту, била је листа његових песама, те су извођачи већ изабрали велике хитове, остало је неколико песама на листи. Ми смо слушале Оливерову верзију песме „Мени требаш ти” из 1978. и рекле смо да ми стварно не знамо како да изведемо ову нумеру толико брзо и у том аранжману. Већ смо хтеле да одустанемо, али смо рекле ми ћемо урадити нашу верзију, успорићемо песму, па, ако им се не свиди, нама се допада. Оркестар је спремио брзу верзију, а ми смо рекле да ипак послушају нас само са гитарама. Уметнички директор је рекао: „Цуре, то је то, идете саме, оркестар паузира”. Уследиле су овације публике и честитке и његове породице, али и Оливера Драгојевића. Тада смо добиле и награду за „културни допринос” - Руњићевог галеба. Та песма је данас неизоставан део сваког нашег концерта.
На последњем албуму окупиле сте колеге из целог региона и запевале о пријатељству, што на музичкој сцени није уобичајено. Шта вас је инспирисало да напишете баш такву песму?
Невена: Песма „Пријатељ” настала је у једном даху. Ја сам написала музику и посветила је свом пријатељу. Стево Цвикић и Јелена су написали дивне стихове, а отпевале смо је заједно нас три са нашим пријатељима из целог региона. Отпевали су је са нама Сергеј Ћетковић, Сања Долежал, Лука Баси, Ади Шоше и Лозано. Посветиле смо је свим пријатељима, свим људима који су ту и у добру и у злу.
Имате много тога, како сте нам последњи пут најавиле, да испричате публици, те истакли да ваша мала креативна фабрика креће да ради пуном паром. Постоји ли још нека врста уметности у коју прижељкујете да упловите и покажете још неки таленат за који публика не зна?
Јелена: Већ смо почеле да радимо и на другим сферама, пројектима. Поред књиге „Како сам постала Фрајла” пишем и даље, такође сам почела да радим са младим људима, који желе да науче или унапреде своје певање, помажем им у проблемима са тремом, самом сценом итд. Такође много песама сам написала за друге извођаче, неке од њих излазе и ускоро. Наташа је снимила два сингла „Странац” и „Бум Бум” и вредно ради на свом материјалу, то је уметнички израз који је њен и очекујемо још песама. Невена је продуцент позоришне представе „Како сам (п)остала Фрајла”. Такође, пише и ускоро очекујемо књигу и од ње, а такође спрема разне програме са децом.
Лето сте већим делом провеле на хрватском приморју. Како изгледају летњи дани након концерта? Успевате ли да пуните батерије на мору и да ли тешко пада повратак у ужурбани Нови Сад?
Невена: Имале смо дивне концерте у Макарској, Ријеци, Пули , али и у Херцег Новом итд. Свака од нас воли другачији вид одмора. Ната је доста активна, воли дружења, пливање, Јелена воли читање и уживање на плажи, а ја обожавам пецање, те користим сваку прилику за то. Али, после пута, увек је најлепше када се вратиш кући.
За јесен припремате албум традиционалне музике. Какве ће се песме наћи на њему и одакле идеја да се упустите у такав пројекат?
Наташа: У нашем концертном репертоару имамо наше традиционален песме као што су „Ево банке”, „Моја мала” , „Три метера сомота”... Публици кажемо како их водимо мало до Новог Сада на салаш. Толико богатства имамо на нашем поднебљу, а једно од тога је и музика и поезија. Желимо да на наш начин отпевамо све те дивне песме које су запис у времену. Да се певају и слушају још кроз генерације.
На наступима неретко певате и песме на другим језицима, а мало је познато да сте написале и интерну верзију нумере „Штиклице” на шпанском. Планирате ли можда да на носачу звука забележите нешто на неком страном језику?
Јелена: Ко зна! За сад су нам у плану концерти у иностранству, а што се песама тиче певале смо на француском, италијанском и шпанском.
Владимир Бијелић
