Биљана Грбовић о приручнику за родитеље: Како да наша деца постану дивни људи

Сви желе да буду добри родитељи, али их нико не учи томе – имају само сопствено искуство. Зато је права драгоценост када се неко попут наше суграђанке Биљане Грбовић бави родитељским темама. Биљана је мајка три ћерке, дуги низ година је радила као учитељица, да би потом основала новосадско Удружење родитеља „Матица“ кроз које се успешно бави питањима родитељства и личног развоја. Књига, тј. приручник за родитеље „Волим што сам родила баш тебе, баш такву, баш таквог!” је израсла из њене жеље да своје искуство и знање преточи у практичне савете које ће помоћи родитељима да одгаје добре, самосталне, топле и срећне људе. Да не би то само била слова на папиру – овај приручник је оживљен илустрацијама Невене Силашки.

Који је био правац размишљања и рада на књизи?

– Моја идеја је да направим саветник за родитеље, књигу која ће стварно нешто променити. Оно што сам прижељкивала је промена понашања родитеља у пракси. Желим да ова књига не буде једна од оних које купе прашину, него да се похаба од употребе. Слике имају за циљ да помогну родитељима да боље разумеју како треба да поступе, да од њих направимо очевице успешно разрешених ситуација. Идеја ми је била да тај призор имају при руци онда када њима затреба. Слика лакше остане у нашој свести и лако се призове.

Који узраст ова књига обухвата?

– Када се гледа оваква врста литературе највише има књига посвећених бебама и деци до две године. После тога је драстично мање, зато сам желела да обухватим управо тај период од друге до осамнаесте године.

Које су теме обрађене?

– Обрађено је 24 теме: од тога како да се самостално игра, обуче, једе, устаје и леже на време, до тога како да се васпита дете да не буде самокритикујуће према себи и како да с децом развијемо топле и блиске односе. Наравно има и поглавља која су посвећена школским темама, јер то је важан период у дечијем животу.

Како да са децом успоставимо топле и блиске односе?

– Примарно је да научимо да волимо наше дете такво какво оно јесте сада, са свим његовим слабостима, грешкама и неразвијеностима... Не би требало да га критикујемо и да имамо недостатак вере да оно неће успети да то превазиђе. Љубав је увек прихватање! Када нешто нападнемо код детета то је одбијање и зато како кажу психолози не треба критиковати дете, него поступак. Међутим и када критикујемо поступак, дете, ипак, то прими лично и оно тада добија поруку супротну од љубави – поруку неприхватања. Могуће је и без критике имати врло дициплиновану децу, јер када успемо да успоставимо тај механизам, који је објашњен у књизи, а који говори о томе како дете функциоше одговорно и самостално, а да при томе има утисак да су родитељ и оно на истој страни, онда нема честих сукоба, нема игара моћи, нема много љутње и љубав добија шансу. Тада имамо блиске односе с децом и имамо односе разумевања две душе – објаснила нам је Биљана Грбовић.  

Књига почиње са једном целином која се ретко налази у оваквим књигама – како деци нахранити душу? Да ли можете нешто више да нам кажете о том вашем приступу?

– Прихватање и љубав према себи код детета, затим заузимање одређених менталних ставова према животу, према другим људима, према себи самом – признаћете да се овакве теме често не повезују с родитељством. Бавимо се обично социјализацијом, развијањем интелекта и комуникацијским особинама, преузимањем одговорности, а разматрање свега онога што се односи на душу – тога једноставно нема.

Како се храни дечија душа?

– Дечија душа постаје нахрањена, када се у њу спусти семенка жеље да оно почне да трага за смислом, за исправним животом, за пружањем љубави људима око њега... Да би се то могло постићи битно је да у раном детињству постоји неко ко у себи поседује топлину и ко схвата да ми нисмо само наша кожа и наше кости, него много више од тога, значи да има ту врсту вертикале у себи. Особа која ће дете прихватати и волети баш онако какво оно јесте сада са свим његовим врлинама и манама.

Да ли је битно ко је та особа?

– Та особа може да буде било ко из околине детета: родитељ, бака или дека, неко од родбине... Лепо је да их има више, али је сасвим довољно да постоји једна. Ако та једна особа с дететом разговора са тог нивоа свести, разговара о свету које дете окружује, онда ће њено присуство у животу детета дати топлину и нахранити му душу. Та врста перспективе ће детету постати сасвим природна, тако да оно неће имати потребу да се супротставља начину како је живот постављен, мање ће га оптерећивати неправда, лакше ће остати на правом путу. Успеће да развије топлину у себи, неће бити егоцентрично, односно биће усмерено ка заједници и биће способно да пружа и прима љубав. Биће срећно.

Марина Јабланов Стојановић